Prema biblijskom shvatanju čovek se sastoji od tela, duše i duha: telo je uslov za čovekovu povezanost sa ovozemaljskim, duh je isti takav uslov za njegovu povezanost sa Bogom, izvorom i dahom Života. U duši su telo i duh spojeni u osobu koja kaže “ja”.

Iz tog razloga, posle smrti ljudsko biće nestaje kao takvo: telo se raspada u grobu i duša ostaje zarobljena u šeolu (“boravištu mrtvih”), pre nego što se božanskom milošÄ‡u transformiše.

Uznošenje duša

Prema hermetici, u univerzumu postoje tri vrste duša: inteligentna duša, čulna duša i vegetativna duša. Vegetativna duša se nalazi samo u biljkama, čulna i vegetativna u životinjama, a sva tri oblika u čoveku, biću sposobnom za sve. Zato, u širem smislu, hrišÄ‡anstvo, judaizam i islam insistiraju na obaveznom uznošenju duše.

Tako u Starom zavetu, košuta predstavlja dušu što teži Bogu: “Ššao što košuta traži potoke, tako duša moja traži tebe, Bože!” Na hebrejskom se duša, koja može da ima više imena, naziva se i nefeš, a ta reč istovremeno označava krv, grlo i unutrašnje biće neke osobe. Ali uopšteno govoreći, duša se skoro svuda poistovećuje sa dahom i samim tim se smatra početkom života: to je poreklo latinske reči anima i grčke psyche, koju predstavlja leptir.

Prema hrišÄ‡anskom predanju, besmrtna duša se odvaja od tela u trenutku smrti. Srednji vek simbolično predstavlja taj izlazak iz tela pticom koja izleće iz pokojnikovih usta, najčešÄ‡e golubicom.

Na prikazima Strašnog suda Äesto se vide anđeli i demoni kako se otimaju o dušu, ili sveti arhanđel Mihailo kako ih meri na vagi. Oni koji su prodali dušu đavolu, poput Fausta, i svi oni koji će biti osuđeni na pakao zovu se proklete duše.