U prošlosti je obiÄ�aj da se u pretposlednjoj sedmici uskršnjeg posta naseljem kreću povorke devojaka bio široko rasprostranjen.

Cvetnom nedeljom se naziva šesta nedelja uskršnjeg posta. Naziv je dobila po velikom prazniku Cveti koji pada u dan nedelju. Uskrs je pokretan praznik, i zbog toga što – pojednostavljeno reÄ�eno – pada u nedelju posle prvog punog Meseca nakon prolećne ravnodnevnice, cvetna nedelja je uvek u vreme kada se Mesec puni.

Zbog toga se verovalo da je taj period plodonosan. Devojke zvane cvetonosnice su sa proplanaka i iz šuma donosile raznorazno cveće i granÄ�ice leske, gloga i drena, kojima su kitile kuće i štale, da bi ih saÄ�uvale od udara groma i drugih nesreća. Većina tih devojaka je tokom cvetne nedelje uÄ�estvovala i u jednoj od najatraktivnijih obrednih povorki koja ukljuÄ�uje obrednu pesmu i igru, izvoÄ‘ene za dobrobit cele zajednice.

Re� je o Lazaricama.

Ritualne uloge

U prošlosti je obiÄ�aj da se u pretposlednjoj nedelji uskršnjeg posta naseljem kreću povorke devojaka bio široko rasprostranjen u svim krajevima gde je živeo srpski narod. Iako se od jednog do drugog mesta obiÄ�aj može razlikovati u nekim detaljima, osnovno je da su lazarice devojaÄ�ke skupine, predvoÄ‘ene devojkama kojima su dodeljene ritualne uloge Lazara i Lazarice. Pravila su nalagala da devojÄ�ice i devojke koje prvi put uÄ�estvuju budu pozadi, da naredne godine budu napred u povorci, da bi treće godine mogle da budu Lazar i Lazarica.

Lazarice su se nekoliko nedelja uoÄ�i Lazareve subote okupljale da bi uvežbavale pesme, prilagoÄ‘ene odreÄ‘enoj liÄ�nosti, dogaÄ‘aju ili pojavi, u novije vreme ispevane tako da izražavaju narodnu mudrost kroz zagonetku. Lepom pevanju su ih poduÄ�avali stariji. Pripremala se lepa odeća, od mesta do mesta razliÄ�ito ukrašavana. Ono što je zajedniÄ�ko svim povorkama je da je devojka u ulozi Lazara, obuÄ�ena u muško odelo, bila naoružana štapom ili nožem, a gdegod i jataganom ili oficirskom sabljom; postoje zapisi da su u novije vreme Lazar i nekoliko devojaka iz povorke nosili i revolvere.

Igra devojaka, iako razliÄ�ita u razliÄ�itim krajevima, bila je posebno atraktivna. Prema zapisu etnologa Dragana Antonijevića, kad pesma otpoÄ�ne Lazar i Lazarica su, sa levom rukom podboÄ�enom o pojasu, poskakujući Ä�as levom, Ä�as desnom nogom, meÄ‘usobno menjali mesta, ukrštajući pri tome noževe ili sablje tri puta, gledajući se pravo u oÄ�i. U Sremu bi Lazarice stale u kolo i pružile ruke ispred sebe, te bi malo muško dete, iz kuće pred kojom su, podizale i dodavale jedna drugoj preko ruku, neprestano pevajući.

Ve�era i zajedni�ki konak

Kod svoje predvodnice Lazara devojke su se okupljale u cvetni Ä�etvrtak uveÄ�e, gde se za sve njih pripremala veÄ�era i gde su zajedno konaÄ�ile, da bi u rano jutro zapoÄ�ele svoj ophod, koji se završavao u Lazarevu subotu.

Upravo za ovaj hrišÄ‡anski praznik posvećen spomenu na pravednog Lazara, Hristovog sledbenika koga je on uskrsnuo iz mrtvih, vezuju se Lazarice. MeÄ‘utim, narodno predanje ih vezuje za srpskog cara Lazara, a postoji i verovanje da je ovaj obiÄ�aj nastao kada su dve sestre, u Hristovo doba, plakale na grobu svog brata Lazara dozivajući ga, zbog Ä�ega je on u petak vaskrsao.

Za ovaj živopisni obiÄ�aj se najÄ�ešÄ‡e smatra da predstavlja svojevrsni obred prelaza iz doba detinjstva u doba devojaštva. Njime je stavljano do znanja da stupa novi naraštaj devojaka za udaju. Da bi uÄ�ešÄ‡e svih devojaka u povorci bilo obezbeÄ‘eno, održalo se verovanje da će ih u suprotnom stići neka nesreća. Uzastopnim trogodišnjim uÄ�estvovanjem devojke su štićene i od prerane udaje.

MeÄ‘utim, oÄ�igledno je da su Lazarice imale i magijsku ulogu jer su tokom svog ophoda darivane. To znaÄ�i da su ljudi verovali da im njihova pesma i igra obezbeÄ‘uju plodnost, rodnu godinu, zdravlje i berićet. Etnolog Slobodan ZeÄ�ević je smatrao da iza ovog hrišÄ�anskog praznika stoji paganska svetkovina u toku koje su se radile mnoge radnje za odbijanje zmija.

Ove radnje su se izvodile tokom perioda ranog proleća, koji se poklapa sa uskršnjim postom. ZeÄ�ević svoju tvrdnju izvodi iz Ä�injenica da se u tekstovima lazariÄ�kih pesama lazarice vrlo Ä�esto pominju u vezi sa zmijama, ponekad i izjednaÄ�uju sa njima, i da je nakon Lazareve subote zabranjeno pevanje lazariÄ�kih pesama u kući, što znaÄ�i zabranu prizivanja demonskih bića.

Zmijsko božanstvo

Još nekoliko obrednih radnji ukazuje da je reÄ� o “zmijskom” poreklu lazarica: brisanje ruku o duvak (nevestinski veo kojim je pokriveno lice Lazarice) da se ne bi znojile ruke preko leta, može se povezati sa narodnim verovanjem da se ruke više neće znojiti ako ih protrljamo zmijskom košuljicom. Ako ovako posmatramo stvari, možemo da zakljuÄ�imo da je Lazarica personifikacija zmijskog božanstva.

Zatim, verovanje da je cveće koje nosi Lazarica magi�no i lekovito, može se povezati sa narodnim verovanjem da zmije poznaju sve lekovite trave i da zbog toga znaju da le�e. Takođe, odeća koja se koristi u obredu je mahom bele boje, koja je htonska boja jer se njome u pagansko vreme ozna�avala žalost, a i zmija je htonska životinja (koja pripada zemlji, podzemlju). S obzirom na to da su lazarice zabeležene na jugoslovenskom prostoru i u Bugarskoj, Ze�ević smatra vrlo mogućim da je obi�aj preuzet od starosedelaca Balkana.

Treće tuma�enje daje Ivan Kova�ević, antropolog, koji smatra da elementi ovog obi�aja ukazuju na paralelu sa svadbenim ritualom, a da se s obzirom na realan položaj žena u patrijarhalnoj zajednici, smisao lazari�ke povorke nalazi u imaginarnoj kompenzaciji.

Ovim ritualom se izražava nezadovoljstvo žena zbog nemogućnosti odluÄ�ivanja pri izboru braÄ�nog partnera. Pitanje koje se nameće je kako se onda ovaj obred uopšte odigrava u patrijarhalnoj zajednici? Odgovor leži u tome što ga muškarci “Ä�itaju” na drugi naÄ�in – kao dogaÄ‘aj u kojem se mlade devojke pokazuju potencijalnim mladoženjama i njihovim porodicama.

Kulturno nasleđe

Kustos i koordinator Centra za nematerijalno kulturno nasleđe, Danijela Filipović, kaže da su Lazarice iz Sirinićke župe upisane u registar nematerijalnog kulturnog nasleđa:

“Nematerijalno kulturno nasleÄ‘e Ä�ine elementi koji su, prenoseći se s generacije na generaciju, saÄ�uvani do danas. Za sada, jedini element koji pripada ovoj vrsti obiÄ�ajne prakse, a koji su zajednice prepoznale kao deo savremenog života, jesu Lazarice”, navodi Filipović i dodaje da se, generalno posmatrano, znaÄ�aj nematerijalnog kulturnog nasleÄ‘a, pa i ovih pojedinaÄ�nih elemenata, ogleda kroz njegov doprinos oÄ�uvanju identiteta, jaÄ�anju osećaja pripadnosti kolektivu, ali i negovanju kulturne raznolikosti.

Kao deo sveÄ�anih obiÄ�aja i rituala, lazarice su deo prakse pripadnika srpske pravoslavne crkve u Sirinićkoj župi, na Kosovu i Metohiji, u naseljima Gotovuša, Berevce, Vrbeštica, Jažince, Sevce, Štrpce, Donja i Gornja Bitina, ViÄ�a, Drajkovce i Sušiće. Što se tiÄ�e ostalog dela Srbije, u nešto većim naseljima zbog savremenijeg naÄ�ina života, a u manjim selima zbog toga što su opustela i naseljena ljudima u trećem životnom dobu, lazarice kao obredna praksa su gotovo nestale.

Vrbica ili Lazareva subota je praznik koji se najmasovnije obeležava u okviru Cvetne nedelje. Od nekadašnjeg obiÄ�aja da školska deca, predvoÄ‘ena uÄ�iteljem i sveštenikom, na Lazarevu subotu odlaze na polja i proplanke, blizu izvora da bi brali vrbove granÄ�ice, a da za to vreme obredna povorka lazarica ophodi njihova naselja, ostali su zvonÄ�ići na trobojnim traÄ�icama koje deca nose okaÄ�ene o vrat i osveštane granÄ�ice vrbe dok, nakon Bogosluženja, predvoÄ‘eni sveštenicima i u društvu starijih vernika, obilaze tri puta oko crkve.

Na ovaj dan se, zbog Lazarevog uskrnuća, u pravoslavnoj crkvi slavi pobeda života nad smrću.