Slika iz slavnih dana najuspešnijeg jugoslovenskog glumca u međunarodnoj filmskoj areni. Muževan, harizmati�an, zagonetan…imao je sve attribute za velike filmske role. Pogled uperen ka dalekim horizontima koji su mu se otvarali. Imao je sve o �emu su balkanski mladići sanjali¸ pre svega uloge o kojima svaki glumac mašta – Odiseja, zavodnika Ruboroze, bondovskog junaka, misterioznog grofa Kaljostra, ratnika na odmoru u javnoj kući, teroriste, vaspita�a.

Njegov li�ni magnetizam udahnjivao je život junacima sa razli�itih paralela. Potvrđivalo se �uveno geslo da se glumac ne transformiše u tuđi život već da njegova li�nost udahnjuje život liku koji glumi.

Bekim, što u prevodu sa albanskog zna�i Blagoslov, je rođen u Sarajevu 1. juna 1936. Odrastao je u Prizrenu i do kraja života će mu vode Bistrice mamiti osmeh. U tu hladnu vodu Bistrice je zagazio Uliks i prosuo Bekimov prah dok su njegova životna saputnica Branka Petrić, Hedon i prijatelji pratili kako ga bistri brzaci Bistice odnose u ve�nost. Studirao je u Beogradu na Akademiji za pozorište, film i televiziju.

Primljen je „iz prve“. Morao je da obeća da će usavršiti srpski jezik. Sa talentom koji je nosio posle akademije vrata su mu se otvarala. Imao je zapažene uloge u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, ali film je bio medij u kome će zablistati. U beskrajno ponavljanom filmu Saša (1962) igra epizodnu ulogu poru�nika Marića (nedićevca) koji više puta ponovlja re�enicu „đaci, a već junaci“ izazivao je smeh.

MeÄ‘u rane radove spadaju filmovi takozvanog crnog talasa: Neprijatelj (1965) Živojina Pavlovića, Klakson (1965) Kokana Rakonjca i Roj (1966) Miće Popovića. Već tada jedan drugi reditelj Dragoslav Lazić u filmu Tople godine (1966) otkriva u Bekimu potencijal romantiÄ�nog junaka i zavodnika.

Uspeh koji će Bekima vinuti u filmske besmrtnike stiže sa filmom Skuplja�i perja (1967) Aleksandra Saše Petrovića. U Kanu žiri kritike mu dodeljuje prvu nagradu, doduše Zlatna palma mu izmi�e, ali Bekim je te godine bio apsolutna zvezda festivala. Obu�en u modele Aleksandra Joksimovića, vitak, divalj, ali uglađen. Igrao je sa Širli Mek Lejn kao da ne izlazi iz plesnih dvorana.

Naša akademija je školovala svestrano obrazovane i spremne glumce. Država je podupirala zdušno projekte koji su donosili zemlji ugled i prestiž. Visoka moda koju je Bekim lansirao bila je ulaganje u �oveka koji će proslaviti jugoslovenski film ali i Albance. Poruka iz Titovog okruženja bila je da obavezno isti�e da je Albanac. Bila je to vrednost za �itavu zemlju, ne samo za jedan narod.

Usledile su brojne uloge. Već 1968. snima seriju Odisej sa Dinom de Laurentisom. Penelopu igra Irena Papas. Prema re�ima njegove životne saputnice, najtemeljnije kriti�arke i ljubavi ovo dvoje glumaca su najlepši par koji je Balkan mogao da iznedri. 1970 igra sa Anom Mofo u filmu Avanturisti koji ima premijeru na probnom letu Boinga 747 iznad Atlantika. Bekim i Branka su najelegantniji u bundama Aleksandra Joksimovića.

Zasenili su 342 pripadnika/pripadnice džet-seta. Film Libera, ljubavi moja sa Klaudijom Kardinale snima 1973. Nežan film Poslednji snegovi pred proleće (Ultima neve di primavera) kao da je uvod u možda najzna�ajnivi Bekimov film Specijalno vaspitanje (1977). Sedamdesetih će Bekim snimiti �ak 18 filmova, osamdesetih pet, devedesetih tek dva. Poslednji film koji je snimio je Džingis Kan (1998). Partnerke su mu bile najveće glumice svog doba Ava Gardner, Klaudija Kardinale, Irena Papas, Ana Mofo…

Bile su to blistave godine, a onda se na Bekimov i živote mnogih od nas spustila neman bratoubila�kog rata, mržnje, podozrivosti. Nije Bekim bio od tog materijala. Uradio je ono što �astan �ovek može sam sa sobom da uradi. Povukao se. Pisao je u osami. Ispostavilo se da je podjednako dobar pisac kao i glumac. Nije se javno pojavljivao. Kome da se prikloni?

Zar da pljuje po godinama svoje i naše sreće?

Branka Petrić skreće pažnju na govor tela, posebno ruku Bekima Fehmiju. Stru�nim okom glumice ona zapaža da je retko koji glumac bio u stanju da pokretima ruku do�ara ono što izgovara, da postoji organska veza između re�i koje izgovara i njegovih pokreta.

Kad je izašla iz štampe knjiga Miroslave Malešević: Didara, životna pri�a jedne Albanke, zamolila sam ga da govori na promociji. Odbio je, ali se gospodski zahvalio na pozivu.

Knjigu je već bio pro�itao. Delio je sa Didarom ljubav prema Prizrenu. Nije osećao da pripada ovom svetu. Stvari su postale nepopravljive. Nije hteo da ga svojataju ni u Beogradu, ni na Kosovu.

Otišao je po vlastuitoj volji, dostojanstven i svoj, 15. juna 2010.

Razmišljajući o Bekimovom životu, njegovoj sreći da je pola veka uz njega bila Branka Petrić, da ga je volela, pratila, praštala mu, inspirisala ga, da su zajedno podigli dva divna ljudska bića Uliksa i Hedona, da je imao snage da svoj život ispiše bez imalo laži, pitam se koliko nas je sve unazadilo i zla nam nanelo raspadanje Jugoslavije. Svi talambasi i politi�ari ne mogu da pokriju nesreće onih koji su bili najvredniji među nama.