Obrenovac, 27.05.2020

TREBA LI SRBIJI TA - KULTURA?


Izvor: espreso.rs/Vladimir Marković,Lokalne novine | Obrenovac, 02.05.2020.
Kratkog smo pamćenja...

Foto:Printscreen


Sva srpska kultura u 2020. godini trebalo je da dobije manje novca nego što je uloženo u jedan sasvim osrednji Diznijev crtani film - a onda su nam i tu crkavicu smanjili za petinu...

Kratkog smo pamćenja. Kriza koju je izvazvao virus izbrisala nam je sećanje na to da smo koliko zimus raspravljali o tome kako Srbija ubedljivo najmanje novca izdvaja za kulturu u celoj Evropi i u celom postjugoslovenskom regionu. Potpisivala se peticija "1% za kulturu" negde pred kraj prošle godine. Tada smo saznali podatak da je naša država odlučila da uloži u nacionalnu kulturu 13,28 milijardi dinara u 2020. godini, što je po tadašnjem kursu bilo 83,4 miliona evra i predstavljalo 0,74% budžeta Republike Srbije.

Poređenja radi, Diznijev dugometražni animirani film "Napred" (Onward), koji je neposredno pred izbijanje pandemije ušao u srpske bioskope imao je budžet od 100 miliona dolara, iliti oko 91,2 miliona evra.

Jedan jedini, ne naročito uspeli crtać iz produkcije Volta Diznija ima veći budžet nego kompletna kulturna produkcija Republike Srbije za celu godinu. Sve plate svih kulturnih radnika, svi programi kulturnih institucija, sve knjige koje bi trebalo da budu otkupljene od izdavačkih kuća za srpske biblioteke, sve pozorišne predstave, sve književne večeri, sve plate članova Filharmonije i ostalih orkestara, sve restauracije i održavanje važnih spomenika kulture, muzeja, biblioteka, i što je najbitnije - sve ono što bi država trebalo da uloži u proizvodnju novih kulturnih sadržaja: filmova, pozorišnih premijera, kapitalno važnih književnih i muzičkih izdanja, likovnih izložbi, festivala... sve to vredi manje od jednog osrednjeg holivudskog filma?

Možda to poređenje nije sasvim adekvatno, ali ipak ubija ne u pojam nego u koren pojma svakog stvaraoca kulture u Srbiji.

A onda je i ta crkavica, taj mali znak pažnje koji naša država udeljuje onima koji stvaraju ono po čemu će se naše postojanje upamtiti, uštinuta za petinu. Od prvobitno predviđenih 13,28 milijardi, Vlada Srbije je povukla natrag od Ministarstva kulture 2,7 milijardi dinara. Budžet našeg nacionalnog crtaća stanjio se sa 83,4 na 65,8 miliona evra. Dizni bi bio u problemu da završi crtać sa tolikim budžetom.

Šta će biti neposredna posledica takve odluke? Ionako siromašna i nedovoljna proizvodnja kulturnih sadržaja biće za petinu manja. Tu petinu koju nismo proizveli u Srbiji, uvešćemo iz stranih produkcija. Kada radio stanica nema novu srpsku pesmu koju će pustiti, ona pusti hrvatsku ili američku. Kada bioskop nema novi srpski film za svoj repertoar, on uzme američki. Kada televizija nema novu srpsku TV seriju da emituje, ona emituje američku ili tursku. Međutim, sve to čime smo popunili svoje repertoare iz strane produkcije na kraju moramo da platimo još skuplje nego domaću produkciju. Naravno da treba konzumirati i proizvode stranih kultura, ali postoji prava proporcija domaćih i stranih sadržaja - pitajmo recimo Francusku ili Grčku kakav je kod njih taj odnos. Prvi korak u uspostavljanju kulturne politike je odrediti koju proporciju domaćih i stranih kulturnih sadržaja želimo da imamo.

Vreme je da neko u Vladi Republike Srbije konačno izračuna koliko se novca odliva iz Srbije za uvoz kulturne produkcije iz drugih država, a koliko naša kulturna industrija zarađuje izvozom, i još važnije zadržava u zemlji. Davno je prošlo vreme devedesetih kada je svaka TV stanica mogla da pusti bilo koji strani film i da za to nikome ne plati, sada se sve što emitujemo ili prevodimo od knjiga i stripova plaća stranim vlasnicima prava, i u pitanju su ozbiljni iznosi. Ako neki domaći film može da proda pola miliona bioskopskih ulaznica, to je ozbiljan iznos zadržan u Srbiji, umesto da je u tim terminima emitovano nekoliko stranih filmova i isti iznos se odlio van zemlje. Ako neki domaći izvođač napuni Arenu više večeri zaredom, zadržao je veliki novac u zemlji koji bi neki strani izvođač odneo van zemlje. Ako dakle domaći stvaraoci kulturnih sadržaja imaju moć da zadrže novac u zemlji, hajde onda da uložimo novac u domaće stvaraoce da uspeju da zadrže više novca u zemlji.

Ako pogledamo samo odnos koliko srpski Sokoj svake godine plati recimo hrvatskom Zampu za emitovanje hrvatske muzike u Srbiji, taj iznos je daleko veći od onoga što Zamp plati Sokoju za emitovanje srpske muzike u Hrvatskoj - a sada će biti još nepovoljniji odnos po Srbiju, jer Srbija neće imati šta novo da ponudi.

Srbija ima sve resurse koji su potrebni da bude značajan izvoznik kulturnih sadržaja u zemlje regiona, ali da bi se to desilo, neophodno je da kultura dobije ozbiljnu i stabilnu podršku države, a ne da država razbije kulturnu kasicu prasicu kad joj zafali za respiratore.

Drugi deo problema tiče se kulturne samosvesti. Svi smo mnogo puta slušali u školi o tome kako su putujući guslari održali svest srpskog naroda o sopstvenoj istoriji i identitetu tokom vekova robovanja stranim osvajačima. Ono čime su ti putujući pesnici naše daleke prošlosti bili plaćani bilo je tadašnje ulaganje naroda u sopstvenu kulturnu produkciju. Upravo ta i takva kulturna produkcija održala je državotvornu ideju i kulturni identitet naroda, i najzad zadivila celu kuturnu scenu Evrope kada se prvi put srela sa njom.

Umetnici, stvaraoci i kulturni radnici današnjeg vremena obavljaju isti taj posao koji su guslari radili pre 1804. Ako njima ne damo ono što im je potrebno da prežive, oni će se prorediti, neki od njih zaposliće se kao taksisti ili novinari u tabloidima umesto da stvaraju kulturu, ili će otići tamo gde neko hoće da im stavi hranu u čanak, a naša deca će umesto da slušaju njih svoje vreme provoditi uz rijalitije i hraniti svoj duh prazninom i mrzošću opustošenja. Ko čita, da razumije, napisa Vuk Karadžić.

Ovaj problem nije od juče i nije počeo od ove sadašnje vlasti - naprotiv, loša ili nikakva kulturna politika ima kontinuitet u svim srpskim Vladama bar poslednjih 30 godina unazad. Ništa bolji odnos prema nacionalnoj kulturi nisu imale ni Vlade Mirka Cvetkovića, Ivice Dačića, Vojislava Koštunice, Zorana Živkovića, Zorana Đinđića, Mirka Marjanovića, Radomana Božovića i da ih ne nižem dalje.

Kao rezultat tog višedecenijskog urušavanja kulture, stanovnici Srbije sada pokazuju vrlo tanušnu želju da svoj duh hrane bilo kakvom zdravom kulturnom hranom. Ali i to se može preokrenuti.

Ako oni koji rukovode državom konačno shvate da kultura nije samo potrošnja i samo luksuzni broš nego privredna delatnost koja donosi ozbiljan profit ako se njom razumno upravlja, imaćemo nacionalnu kulturu koja će imati šta da nam ponudi. Ako od kulture budemo oduzimali umesto da joj dajemo i ako na njoj budemo škrtarili, nemamo čemu dobrom da se nadamo kao zajednica - bićemo zajednica glupih, neobrazovanih, nevaspitanih i drskih individua.





Lokalne Novine Obrenovac


Vuk Ilić PR Agencija za izradu i održavanje WEB portala LOKALNE NOVINE Obrenovac
Portal LOKALNE NOVINE je javno internet glasilo registrovano pod brojem : IN 000333
Upotreba autorskog materijala objavljenog na stranicama ovog portala dozvoljena je uz obavezno navođenje izvora
Ostale uslove korišćenja portala pročitajte OVDE