Izraz politi�ki film (ili politi�ka kinematografija), odnosi se na kinematografsko delo koje tuma�enjem nekog politi�kog problema upućuje na razmatranja principa slobode, autoriteta, pravde, moći, morala i zakona, �esto putem polemi�kog odnosa prema zvani�nim ili nezvani�nim predstavnicima državne vlasti. Primeri koji slede ukazuju na zna�aj određenih politi�kih zbivanja, dok sa druge strane pokazuju i kako naizgled bezna�ajne situacije mogu preusmeriti tok politi�kih događaja. Neki od primera nam predo�avaju da se određena autorska zna�enja mogu tuma�iti nezavisno od politi�kog konteksta, �ak i kada je politi�ka važnost teme glavni razlog zbog kojeg je film snimljen.

Pošto se politiÄ�ke teme Ä�esto ukrštaju sa sadržajem drugih filmskih žanrova, primeri ratnog, propagandnog, biografskog, istorijskog, špijunskog i socijalno angažovanog filma, takoÄ‘e su uvršteni na ovu listu. Zaobilazimo ostvarenja koja nametljivim isticanjem svoje sadržine eksploatišu aktuelne dnevno-politiÄ�ke dogaÄ‘aje. Namera je da pokažemo kako protetesna ikonografija, gerilska estetika, aktivistiÄ�ka tehnika i buntovniÄ�ka retorika, nisu iskljuÄ�ive niti jedine odlike kritiÄ�kog i politiÄ�kog angažmana na filmu (iako je podeljen po epohama, sadržaj liste nije poreÄ‘an hronološki, već po stilskom odnosu ovih prikaza i vrsti njihovog znaÄ�enja).

TEMA DRUGI SVETSKI RAT

Daleko je sunce (Radoš Novaković, 1953)

Ako je neki domaći reditelj zaslužio poÄ�asno mesto na ovoj listi, to je pionir savremene jugoslovenske i srpske kinematografije, osnivaÄ� filmske sekcije Propagandnog odeljenja Vrhovnog štaba Narodno oslobodilaÄ�ke vojske Jugoslavije i Partizanskih odreda Jugoslavije za Srbiju, Radoš Novaković (1915-1979). I pored jasne socijalistiÄ�ke orijentacije i doslednih leviÄ�arskih principa, Novaković je autor izazovnih ratnih drama, uspešnih u izbegavanju prostih ideoloških manipulacija i jednostranih politiÄ�kih poruka (DeÄ�ak Mita, Krvavi put, Vetar je stao pred zoru). Tako je i sa filmom Daleko je sunce, snimljenom po debitantskom romanu Dobrice Ćosića, priÄ�a o moralnoj, fiziÄ�koj i psihološkoj krizi jednog izolovanog partizanskog odreda, posle njihove odluke o likvidaciji svog najhrabrijeg saborca. Scene u kojima borbena hrabrost predstavlja taktiÄ�ki osporenu, a vojniÄ�ki oprez strateški opravdanu kategoriju, primer su kinematografskog Ä�ina koji prikazom otvorenog kolebanja preživelih, kao i tragiÄ�ne odluÄ�nosti stradalih boraca, vešto izmiÄ�e odrednici tipiÄ�ne politiÄ�ke propagande na filmu.

Bez žaljenja za našom mladošÄ‡u (Waga seishun ni kuinashi), Akira Kurosava, 1946

Prvi posleratni film Akire Kurosave delimiÄ�no je inspirisan biografijom Hucimo Ozakija, sovjetskog špijuna u Japanu tokom drugog svetskog rata. Film opisuje posledice njegovog antifašistiÄ�kog delovanja u Tokiju, koje su nakon Ozakijevog pada u nemilost, nepovoljno se odrazile na reputaciju njegove porodice i prijatelja. U središtu zapleta je njegova ćerka, Ä�ija je umešanost u oÄ�eve aktivnosti doprinela njenom iseljevanju van grada a potom i njenoj anonimnosti, odbaÄ�enosti, samoći i izolaciji. PriÄ�a pokazuje kako nezvaniÄ�no izgnanstvo može biti traumatiÄ�nije od pravnog kažnjavanja i kako može izazvati veće društveno poniženje od nekog zvaniÄ�nog politiÄ�kog progona.

Hana Arent (Hanna Arrendt), Margeret fon Trota, 2012

Film o filozofkinji Hani Arent, u režiji rediteljke nemaÄ�kog novog talasa Margaret Fon Trota, postavlja niz etiÄ�kih pitanja na temu morala i javne odgovornosti. Radnja je pretežno smeštena u Izrael 1963 kada je Arent, kao kolumnista lista New Yorker pratila suÄ‘enje nacistiÄ�kom zloÄ�incu Adolfu Ajhmanu. Fon Trota preko ovog dogaÄ‘aja sažima biografiju slavne autorke kroz njenu nemaÄ�ku, ameriÄ�ku i izraelsku karijeru. Izveštavanje sa tog sudjenja završiće se skandalom, kada će zbog kritike naÄ�ina na koji je Ajhman medijski tretiran, razoÄ�arati svoje izraelske i ameriÄ�ke prijatelje. Nepravedno uporeÄ‘ena sa bivšim mentorom i osumnjiÄ�enim nacistiÄ�kim saradnikom Martinom Hajdegerom, Arent će upasti u nemilost svog privatnog i akademskog okruženja. Ostajući pri stavu da Ajhman nije monstrum, već beznaÄ�ajna osoba na znaÄ�ajnoj poziciji, poslednja dela svoje karijere posvetiće temi ljudskog zla kroz pitanje: da li mediokritete treba predstavljati kao zloÄ�ince? Da li ljude, lišene veštine kritiÄ�kog rasuÄ‘ivanja, treba postavljati na javni pijedestal osude ili ih naprotiv treba lišiti medijskog i politiÄ�kog centra pažnje?

Pri�a o Glenu Mileru (The Glenn Miller Story), Entoni Men, 1953

Ako je Bufalo Bil upao na listu umetniÄ�kih biografija, priÄ�a o majoru Mileru može da se naÄ‘e na listi politiÄ�kih filmova. U periodu izmeÄ‘u 1950. i 1953, Entoni Men je sa Džejmsom Stjuartom, režirao Ä�ak osam holivudskih hitova. Biografski film o voÄ‘i orkestra, trombonisti, aranžeru i kompozitoru Glenu Mileru, sniman pod radnim nazivom MeseÄ�eva serenada, predstavlja njihovu prvu saradnju koja ne pripada žanru vesterna. Zaplet prati politiÄ�ke prepreke, društvene probleme i muziÄ�ka rešenja, koje Glen Miler i sving era uvode u kulturni prostor Amerike tridesetih i Ä�etrdesetih godina.

PredoÄ�eni znaÄ�aj romantiÄ�nog odnosa izmeÄ‘u Glena i njegove supruge Helene Miler, opisali bi dirljivim i oÄ�aravajućim, da saundtrek filma, kao i ritam svinga u njemu (Little Brown Jug, Pearl of Strings, Tuxedo Junction, In The Mood, Moonlight Serenade) nisu još dodali ležernost, prirodnost i eleganciju, spisku odlika koji krase ovaj mjuzikl (putem kameo uloga u filmu nastupaju i poznati muziÄ�ari od Frensis Langford do Luja Armstronga).

Helena nije bila muziÄ�ar, ali duh, energija, stil i ples ovog neodoljivog para, uticaće na razvoj ameriÄ�ke popularne kulture, a sudeći po filmu, i na doslovnu promenu ritma drugog svetskog rata. Sa Ä�inom majora avijacije, Glen Miler je u najmraÄ�nijim Ä�asovima rata nastupao po savezniÄ�kim frontovima, kada je njegov prepoznatljivi trombon oznaÄ�io vrhunac u istoriji medijsko-politiÄ�ke propagandne scene. Prikazi stimulacije borbenog morala - kada vojska tokom marša spontano hvata Milerov takt i - kada tokom razaranja Londona neprijateljske bombe lakše svima padaju uz njegov koncertni aranžman uživo, vrhunski su primer dramske režije, koja najsitnije sinkope povezuje sa najvažnijim istorijskim dogaÄ‘ajima i glavnim narativnim tokovima filma.

1944. iznad Lamanša srušio se vojni avion u kome se Glen Miler nalazio (avion i tela putnika nikada nisu pronaÄ‘eni). Helena Miler, na kraju filma, ipak oseća kako je njena ožalošÄ‡enost daleko od samoće. Prateći ritam slobodnog radija, ova verna slušateljka uviÄ‘a da je ceo slobodni svet zapravo taj koji verno prati, pobedniÄ�ki ritam nje i njenog supruga.

Nada i slava (Hope and Glory), Džon Burman, 1987

Inspirasana stvarnim iskustvom reditelja, komedija koja ratnu propagandu posmatra sa istorijske distance i to iz deÄ�ije perspektive, Nada i slava priÄ�a je o deÄ�aku iz londonskog predgraÄ‘a, koji najlepši period detinjstva provodi u toku nemaÄ�kog bombardovanja Britanije 1940-1941, uživajući u neplaniranom raspustu, zgodama i nezgodama odraslih prijatelja, otkrivajući smisao familijarne bliskosti, susedske solidarnosti i porodiÄ�nih osećanja. Kao primer satiriÄ�nog patriotskog filma (po diskretnoj ironiji podseća na film Pauela i Presburgera Život i smrt pukovnika Blimpa iz 1943 a po crnom humoru na Kako sam pobedio u ratu RiÄ�arda Lestera iz 1967) Nada i slava podiže nacionalni moral transferom ludosti mladalaÄ�kih avantura i promocijom gluposti deÄ�ijih nestašluka. Da li postoji bolji primer politiÄ�ke propagande, od slike junaka kome nemaÄ�ke bombe ne mogu baš ništa? NaroÄ�ito kad taj junak provali da škola zbog bombardovanja neće raditi, da bi istog trena podigao ruke ka nebu uzviknuvši: “Thank You, Adolf”!!

TEMA: EVROPA U 19. VEKU

Ludvig - rekvijem za jednog devi�anskog kralja (Ludwig - Requiem fur einen jungfraunlischen Konig), Hans Jirgen Ziberberg, 1972

Sudbina Ludviga drugog Bavarskog (1845-1886) poslužila je kao inspiracija mnogim filmskim autorima (Helmutu Kojtneru i Viskontiju, izmeÄ‘u ostalih). Sem što je bio ekscentriÄ�ni pokrovitelj umetnosti, majstor salonskih i diplomatskih skandala bio je i politiÄ�ki borac za samostalnost Bavarske u Prusko-austrijskom i Francusko-pruskom ratu. Suprotstavljao se vojnim autoritetima svog vremena a sa druge strane bio kritikovan kao primer politiÄ�ke dekadencije i oliÄ�enje autokratije u periodu kasnog romantizma devetnaestog veka. U ovom avangardnom nemaÄ�kom filmu, Ludvigova liÄ�na memorija ukrštena je sa njegovim javnim znaÄ�ajem kao protagoniste a ujedno svedoka i žrtve politiÄ�kih dogaÄ‘aja.

Reditelj Hans Jirgen Ziberberg, u prvom delu svoje trilogije (praćen filmovima Karl Maj i Hitlerom, jednim filmom iz NemaÄ�ke), bavi se asocijativnim nizovima koji poistovećuju Ludvigov subjektivni svet sa politiÄ�kim Ä�injenicama, oblikujući jedinstveni sistem istorijske mitologizacije. Po studijskoj obradi eksperimentalan, sa emitovanom video-scenografijom i anahronim istorijskim scenosledom (pruskog nacionalnog trijumfa, ludila Luja II, proletarizacije masa, industrijalnog progresa itd.) film utiÄ�e na pojedinaÄ�nu svest gledalaca kritiÄ�kim tumaÄ�enjem njihovog kolektivnog identiteta. Publika je ovde suoÄ�ena sa programskim paradoksom - što je više politiÄ�ki obaveštena, to je više emocionalno zavedena. Globalna, a posebno germanska svest o ratnoj prošlosti, nije sredstvo koliko cilj ove politiÄ�ke analize, u kojoj se Ä�ulni receptori publike, zavedeni mitskim simbolima, gotovo hipnotiÄ�ki prikljuÄ�uju Ziberbergovom zavodu za prouÄ�avanje.

Golaći (Szegenylegenyek), Mikloš JanÄ�o, 1966

Prvi deo Ä�uvene trilogije Mikloša JanÄ�a (praćen ostvarenjima Zvezde i vojnici i Muk i krik), govori o periodu posle maÄ‘arske revolucije Lajoša Košuta 1848, i o kontra-reakciji tada uzdrmanog austrougarskog režima. U okviru izolovanog zatvorskog utvrÄ‘enja, nalik potonjim metodama KGB-a i Štazija, Ä�uvari pribegavaju sadistiÄ�kim psihološkim sredstvima sa ciljem da otkriju špijune u redovima seljaka, odnosno pobunjenike meÄ‘u pripadnicima potÄ�injenog naroda. Sem vojnih uniformi, film ne obiluje istorijskim detaljima, koliko slikama bezliÄ�nog krajolika i stanovništva Ä�ija se revolucionarna energija tako opasno taloži, da se narod ne plaši vlasti onoliko koliko se vlast plaši naroda.

Univerzalna metafora politiÄ�ke tiranije oslikava se unutar arhitekture ravniÄ�arskog utvrÄ‘enja, u kome Ä�uvari podsećaju na kolonijalne gospodare a zarobljenici na antiÄ�ke robove i rimske gladijatore. Mikloš JanÄ�o generacijski pripada rediteljima kasne moderne (aktivnima u periodu hladnog rata), koji su pokretom i perspektivom filmskog prostora, reflektovali politiÄ�ku klaustrofobiju tadašnjih istoÄ�noevropskih nacija. Ako maÄ‘arskoj slobodi tada nije došao Ä�as, narod je u ovoj imperijalnoj areni straha naselio ćoškove neprijateljske tvrÄ‘ave, i proširio svoj obim kretanja do apsolutnih granica JanÄ�ovog filmskog prostora.

Gepard (Il Gattopardo), Lukino Viskonti, 1963 

Roman Ä�uzepea Tomaza di Lampeduze Gepard, priÄ�a je o propadanju starih i napredovanju novih sicilijanskih zemljoposednika, u periodu nacionalne reformacije i ujedinjenja Italije u drugoj polovini devetnaestog veka. Opisom posledica sloma Kraljevstva Dve Sicilije i uzdrmanog ponosa aristokratije, Viskontijev film obavija mrežu politiÄ�kih, ekonomskih i liÄ�nih intriga, portretima pripadnika starog režima u toku njihovog povlaÄ�enja sa politiÄ�ke scene. Poput Eshilovih Persijanaca, ovo nije priÄ�a o ulasku, već o izlasku junaka iz istorije, s tim što ovde ni ponašanje nove elite ne predstavlja istorijsku pobedu, već pogrešno artikulisanu društvenu egzibiciju i javni kulturni promašaj. Kao ugrožena kraljevska vrsta, Don Fabricio Korbera u tumaÄ�enju Berta Lankastera, napušta veliki ratno-profiterski bal, privodeći kraju svoju politiÄ�ku predstavu i otmeno stupajući, sa svetla feudalne pozornice u nadrealnu modernistiÄ�ku noć. Za razliku od prepodobnosti aristokratskog morala, nama svedocima ovih politiÄ�kih sudbina, dozvoljeno je da zlurado uživamo u padu carstva, u sumraku bogova koji žive u zabludi da mi zavisimo od njih, više nego što oni zavise od našeg angažovanog pogleda.

TEMA: KASNI PERIOD STAROG EGIPTA 

Faraon (Faraon), Jerži KavaleroviÄ�, 1966 

Poljski spektal u režiji Jeržija KavaleroviÄ�a, snimljen po romanu Boleslava Prusa (omiljena knjiga Josifa ViserionoviÄ�a Staljina), smešten je u u XI vek pre nove ere tokom perioda dvadesete dinastije, poslednje u Novom kraljevstvu starog Egipta. Kao alegorija na propast Poljsko-litvanske države u osamnaestom veku, junak romana, prosvećeni faraon Ramzes XIII našao se u sukobu sa sujevernim sveštenstvom i korumpiranom birokratijom koja će carstvo dovesti do unutrašnjih podela, a potom i ratnog sukoba. NeobiÄ�no je pratiti verodostojnu interpretaciju epohe starog Egipta, lišenu epskih mistifikacija, biblijskih konotacija i arheoloških popularizacija. Tražiti od ovog racionalnog filma nešto više od politiÄ�ke kritike, upravo je odlika njegovog zapleta. U njemu, sveštenici traže više od faraonove smelosti, prosvećenosti i razboritosti, pa ono što za Ramzesovu okolinu predstavlja njegov spiritualni nedostatak, za savremenog gledaoca predstavlja Ä�istu inteligenciju i vidovitost.

TEMA: KUBANSKA REVOLUCIJA

Ja, Kuba (Soy Cuba), Mihail Kalatozov, 1964 

Lista ne bi bila potpuna kada se u njoj ne bi našao neki sovjetski revolucionarni film. Umesto udarnih ostvarenja iz nemog ili socrealistiÄ�kog perioda, izdvajam ovaj omnibus post-Staljinove ere, simbol tadašnjeg ekonomskog, vojnog i kinematografskog okretanja Fidela Kastra prema Sovjetskom Savezu - film koji je (sudeći po dokumentarcu Sibirski mamut) kasnije znaÄ�ajno uticao na kulturni razvoj šireg regiona latinske Amerike. Proizveden na vrhuncu Kubanske raketne krize, smešten u period neposredno pre Kubanske revolucije 1953-1959, bavi se kritikom ameriÄ�ke eksploatacije i buržuaske dekadancije, pre istorijskog Ä�asa njihove socijalistiÄ�ke pobede. Produkcijski luksuzan, stilski glamurozan, vizuelno provokativan, pripovedaÄ�ki zagonetan, scenski egzotiÄ�an, scenografski moderan, muziÄ�ki pristupaÄ�an, kada bolje pogledamo, film istiÄ�e prevaziÄ‘enost socrealizma u Rusiji, više nego prevaziÄ‘enost kapitalizma u Latinskoj Americi.

TEMA: RAT PROTIV TERORIZMA

00: 30 - Tajna operacija (Zero Dark Thirty), Ketrin Bigelou, 2012 

Sa obaveštajcima Bušove i Obamine administracije u prvom planu, film Zero Dark Thirty igrana je rekonstrukcija višegodišnje potere za glavnim svetskim teroristom Osamom Bin Ladenom. Kao primer produkcionog vrhu savremenog kinematografskog establišmenta, ovo ostvarenje Ketrin Bigelou idealno je za tumaÄ�enje fenomena politiÄ�kog propagandnog filma, preko nametljivog pitanja: šta je to što ameriÄ�ku propagandu Ä�ini najboljom na svetu?

U prvom redu, to je naÄ�in na koji Amerikanci personalizuju koncept visoke politike. Kako se zaplet filma primiÄ�e vrhu globalne moći, likovi ministara i generala reaguju liÄ�nije, emotivnije, trapavije i obiÄ�nije. Suprotno slovenskim teorijima zavere, po kojima direktori CIA kontrolišu svet nekakvom magijskom superiornošÄ‡u, ovde upravo njihove slabosti predstavljaju garanciju odgovornosti prema tuÄ‘im životima, Ä�ineći njihove agente odgovornijima od onih koji nisu u stanju da javno pokažu svoje slabosti.

Drugo obeležje ameriÄ�ke propagande je nešto po Ä�emu se njihovi filmovi suštinski razlikuju od drugih kinematografija, ukljuÄ�ujući sovjetski i nemaÄ�ki propagandni film. Naime, statusni interesi ovih junaka nisu razdvojeni od njihovih patriotskih osećanja. ÄŒinjenica da obaveštajci CIA osećaju rivalstvo jedni od drugih Ä�ini ih uzajamno opreznim i meÄ‘usobno obazrivim, bez licemernih izgovora o interesu zajednice ispred koristi pojedinca. Upravo ta razlika ih psihološki razdvaja od terorista, slobodna mogućnost da karijeru tretiraju kao osnovu svog moralnog i radnog motiva.

Treće obeležje ameriÄ�ke propagande je u njihovom slepom poštovanju tuÄ‘ih kultura, ukljuÄ�ujući identitet samog neprijatelja. Za razliku od srpske propagande devedesetih, koja je svoje nasilje krila a kulturu susednih naroda potcenjivala, Amerikanci u ovom filmu prikazuju sebe kao opake muÄ�itelje ali ne i kritiÄ�are tradicije onih protiv kojih se bore. Tajni detektivi operacije 00 : 30 anticipiraju poteze Al Kaide razumevanjem muslimanskih navika i prihvatanjem islamskih obiÄ�aja.

Mnogi kriti�ari zapadnih medija previđaju da se medijska manipulacija ne zasniva uvek na lažima, već i na efektno plasiranoj istini. A istina ove pri�e je da je zlo�inom nad hiljadama civila u Svetskom trgovinskom centru, Bin Laden ponizio ameri�ku li�nost, moral, ekonomiju i politiku.

Amerika zato i jeste pokorno usvojila njegovu poruku: pobednik je onaj koji najviše veruje u Božiju pravdu. Baš to je bio i Bin Ladenov previd, zbog kog je Amerika izašla kao pobednik kulturnog i politiÄ�kog rata protiv terorizma. To je uspela zahvaljujući patriotskoj vrednosti koju terorista nije mogao da uništi – zahvaljujući svojoj istinskoj veri u Alaha.

TEMA: OKUPACIJA AMERIKE

Crvena zora (Red Dawn), Džon Milijus, 1984

Originalna Crvena zora delo je scenariste Apokalipse danas i reditelja Konana varvarina Džona Milijusa, ostvarenje koji spaja naizgled nespojive kinematografske asocijacije: svetski rat, sovjetsku armiju, ameriÄ�ku propagandu i jugoslovensku filmsku estetiku. ReÄ� je o filmu koji ikonografski podseća na Drugi, ali se neformalno bavi temom Trećeg svetskog rata, i to ne kao nuklearnom kataklizmom već kao teritorijalnom okupacijom ameriÄ�ke provincije. Sovjetski komunisti se ovde nalaze u ulozi okupatora, dok Amerikanci, suprotno od poznate uloge zapadnih osvajaÄ�a, prikazani su kao starosedeoci i gerilski borci za osloboÄ‘enje svoje teritorije. Stil ovog filma nalazi inspiraciju daleko od ameriÄ�kog kontinenta, ni manje ni više nego u revolucionarnoj tradiciji jugoslovenskog ratnog filma. Uz zaseban sluÄ�aj filma Bitka za Alžir Ä�ila Pontekorva iz 1966, naš partizanski film najviše je uticao na Milijusa prilikom rada na Crvenoj zori.

Ono po Ä�emu se ovaj film razlikuje od holivudskih stereotipa je ravnopravni odnos ženskih sa muškim likovima, po uzoru na partizanski koncept jednakosti meÄ‘u polovima. Najkontraverznija je scena likvidacije partizana od strane partizana, asocijativno povezana sa Ä�estim prikazima partizanske discipline na filmu (ukljuÄ�ujući Daleko je sunce, sluÄ�aj pomenut na poÄ�etku liste). Milijus ne osuÄ‘uje moral grupe u kojoj najbolji prijatelji postaju meÄ‘usobni dželati, već ovu ekstremnu situaciju tumaÄ�i kao dokaz odgovornosti i razvoja svesti junaka u toku njihove kulturne transformacije.

Kao prava Edipalna drama o odrastanju, ovaj film izjednaÄ�ava psihološku promenu junaka, sa arhetipskim promenama u razvoju njihove politiÄ�ke zajednice. Crvena zora priÄ�a je o buÄ‘enju simboliÄ�ke svesti, u kojoj su razvoj i sazrevanje liÄ�nosti svedeni na istu ravan kao i manevar tenkova ili napradovanje padobranskih jedinica. Prateći razvoj ove oružane organizacije, film sledi promene njenih tinejdžerskih Ä�lanova koji izrastaju od dece do odraslih, od nestašnih do opasnih, od anonimnih do slavnih, od huligana do heroja. Kako se neprijatelji politiÄ�ki utvrÄ‘uju na novoosvojenom prostoru, tako su naši junaci prisiljeni da reaguju kao plemenska zajednica, potom kao teroristiÄ�ka grupa i na kraju kao prava partizanska vojska. Na kraju, njihova pobeda postaje oÄ�igledna kada se od tipiÄ�nih Jenkija oni preobraze u netipiÄ�ne Sovjete.
Naravno da geopolitiÄ�ke konotacije filma, ne treba uzimati previše ozbiljno. Ali ovaj film takoÄ‘e ne treba autorski potcenjivati, jer u njemu sukob dve zaraćene strane simbolizuje logiÄ�nu razmenu informacija izmeÄ‘u tada najvećih politiÄ�kih supersila. Autori filma prikazuju slavu trijumfa u kojem Amerikanci, pod uticajem rusofobije, postaju veći Rusi od samih Rusa i zato Amerikanci u ratnoj igri pobeÄ‘uju Ruse ruskim oružjem. Kako bi to rekao Žan Bodrijar - simboliÄ�ka razmena ili smrt.

U prenesenom smislu, ovaj film ne govori o komunistiÄ�koj okupaciji već o umetniÄ�koj komunikaciji. Zamislite situaciju u kojoj Rusi masovno puštaju svoje filmove svaki dan u ameriÄ�kim bioskopima? Pa lakše je zamisliti vojnu invaziju, a porom publici koja u toj zamisli uživa, predstaviti ovaj civilni oblik kulturno-politiÄ�ke razmene.

Originalna Crvena zora (rimejk je napravljen 2012. ali sa Severnim Korejcima kao okupatorima), snimljena u srcu reganovske ere, sa tada mladim zvezdama: Patrikom Svejzijem, ÄŒarlijem Šinom, Leom Tompson i Dženifer Grej, reflektuje trenutak u kom je naša kulturna politika, mogla biti globalno prepoznata. To su bili poslednji talasi hladnoga rata, za mnoge najteži a za neke Jugoslovene najlepši period prošlog života. Kada se hladni rat okonÄ�ao, a sovjetska Evropa konaÄ�no podigla gvozdenu zavesu, naš ratni film mogao je da opstane na svetskoj politiÄ�koj pozornici, samo onda kada se iz crvenog bioskopa, preselio u tamno crvenu stvarnost.

(Nastaviće se)