Sve do danas sam se radovala svakom novoizgrađenom dečjem igralištu, svakom kilometru novog asfalta koji je urađen, svakoj donaciji koju je dobio moj grad...a onda sam počela ocu da spremam papire za penziju i shvatila da ovu državu boli zadnjica za nas građane, da je zakon samo zakon na papiru, koji se nigde ne primenjuje, ali je jako bitno da je donet. Ljudi koji su plaćeni za svoj posao, trebalo bi da ga i rade, ne moram ja da znam sve...ili moram?! Nemamo samo rupetine u ozonskom omotaču, rupetine su svuda oko nas. Provedete ceo svoj životni vek pošteno radeći, da bi na kraju, kada treba da mirno odete u penziju, shvatili da vam firme u kojima ste radili nisu uplatile staž, od nekog staža možeš i da se oprostiš jer je firma u stečaju, pa izbunariš tog stečajnog upravika koji ti da prijateljski savet da staž od dve godine i sedam meseci uplatiš sam, pa jednog dana kada se firma proda, novac da se refundira. Pa da sam Kosmajac, Mišković ili neko drugi od uticajnih, pa da možemo da pričamo na tu temu.. 

Onda ti sekretarica kaže sasvim drugačije (nisu se usaglasili u laganju, uhvatih ih na brzinu), da je sav staž iz te godine uplaćen, iako ti držiš papir o uplatama doprinosa iz PIO fonda, koji ti govori sasvim suprotno. Onda dolaziš do jednog i jedinog rešenja...idemo na sud pa kom opanci, kom obojci.

I tako živiš sa ubeđenjem da imaš blizu 39 godina radnog staža, pa ti PIO fond udari šamar i lagano te spusti na nekih jadnih 25.

I sad ti meni državo moja, kaži da ja i dalje treba da ostanem ovde, da radim i doživim istu sudbinu svoga oca?! Zašto državo moram da znam sve kao da sam službenik PIO fonda, zašto moram da budem upućena u svaku izmenu i dopunu zakona ako postoje osobe koje rade to i koje su plaćene za to?! Ako nemaš ti odogovor, imam ja. Zato što nam je sve u državi spolja gladac,a unutra jadac. Evo ovim si mi državo moja to i pokazala. Ne bih te više zadržavala,jer moram da ispravim ono što ti nisi mogla godinama unazad, a kako stvari stoje nećeš ni ispraviti za naredna pokolenja!