Obrenovac, 10.08.2020

DECO, ŠTA NIJE U REDU?


Izvor: duda.rs/Daniela Bakić,Lokalne novine | Obrenovac, 01.08.2020.
Iako detinjstvo važi za bezbrižan period, brojke pokazuju da nam je svako deseto dete u problemu

Foto:Piqsels


Svako deseto dete ima nekakav psihički problem, ne može da se nosi sa svakodnevnim obavezama, loše spava, gojazno je ili neuhranjeno. Čak iako zanemarimo brojke, deca nam jesu asocijalna, sve više vremena provode sami ili u društvu virtuelnih prijatelja. Kada nisu na telefonu ili ispred kompjutera, postaju hiperaktivna, agresivna, besna ili u najboljem slučaju – neraspoložena. Ok, šta nije u redu s današnjom decom?

Ne znam, ali znam da je roditeljstvo u proteklih tridesetak godina od one osnovne brige o detetu uznapredovalo do prave jednobožačke religije. Dok naši roditelji nisu mnogo marili za naše emotivne potrebe, mi izrastamo u roditelje čiji se čitav svet vrti upravo oko dece. Ok, možda je nama brige i nedostajalo, možda smo s današnjeg aspekta bivali zanemareni. Možda samo u pokušaju da ispravimo greške sopstvenih roditelja, pravimo nove..? A možda smo se, u tom pokušaju da budemo bolji, malčice i zaigrali..?

Kako god bilo, deca su skupe igračke. Ukoliko im ne posvetimo dovoljno vremena, preti nam ozbiljan osećaj krivice. Pa se zato igramo i kad smo umorni. I čitamo priče i kad nam nije do čitanja. I vodimo na treninge čak i kada je dete već uveliko sposobno da ide samo. Pomažemo im s domaćim zadacima i onda i kad nam tu istu pomoć ne traže. I stalno se pitamo da li smo učinili dovoljno i da li smo možda mogli ili trebali više. Svoje slobodno vreme trampimo za vreme provedeno s decom. I to ne kažem ja, već statistika.

Za razliku od nas, naši roditelji nisu bili naši animatori ni naši drugari. Naši roditelji su bili naši roditelji. Njihov jedini zadatak je bio da nas vole i disciplinuju. O očekivanjima se nije toliko govorilo. Očekivanja su dolazila sama od sebe, jednom kada bismo postajali ljudi kakvi smo trebali da budemo.

Šta se promenilo u odnosu na vreme u kome smo mi odrastali, osim što nam danas za odgoj deteta treba mnogo više vremena, pažnje ali i novaca? Promenilo se sve. Intenzivno roditeljstvo je postao dominantan kulturni model. Majke koje žongliraju između posla i porodice reći će kako s decom provode mnogo više vremena nego što su njihove nezaposlene majke, davnih sedamdesetih, provodile s njima. Mi smo odrastali prebrzo, naša deca prekasno.

Za razliku od naših roditelja, mi danas imamo knjige za odgoj dece. Imamo različite stilove roditeljstva i grupe za podršku. Deca dolaze na svet s uputstvom za upotrebu. Od vanškolskih aktivnosti ne stižu da se igraju, a i kada se igraju, te igračke im brzo dosade. Roditeljstvo i odrastanje postale su ozbiljne takmičarske discipline. A opet – sve nas je manje zadovoljnih. I roditelja i dece.

Uz sve to, nad roditeljstvom se nadvio strah – strah kakav naši roditelji nisu poznavali. Strah nas je da će nam se nešto desiti, da ćemo ostati bez posla i sredstava za život. Strah nas je da će se i našoj deci nešto strašno desiti, da će upasti u vrzino kolo vršnjačkog nasilja ili da će im neko nauditi. Povrh svega toga, strah nas je i da nećemo moći da im priuštimo dobar početak i da će, zbog nas, ostati bez prilike da uspeju. Po prvi put – upuštamo se u tu trku, svesni činjenice da su okolnosti drugačije, te da naša deca možda neće biti bolja i uspešnija od nas. A to boli.

Ok, ne živimo u idealnom svetu. Srednja klasa kojoj smo mi pripadali, više ne postoji. Jaz između bogatih i onih drugih, sve je veći i čini se da u trci za što boljim prolaznim vremenom – nemamo prava na grešku. Ako naša deca ne budu dobra u osnovnoj školi, neće moći da upišu srednju školu koju žele. Ako ne upišu srednju koju žele, celog života će raditi nešto što ne vole i za to će, po svoj prilici, biti malo plaćeni. Bez fakulteta neće stići daleko, zapašće u dužničko ropstvo pre dvadeset i pete, a mi sa svojim malim penzijama nećemo moći da im pomognemo.

Da zlo bude veće, škola je polako izgubila onu vaspitnu ulogu, a i obrazovna se sve češće dovodi u pitanje. Roditelji, u stalnom grču za opstanak, i nameri da obezbede krov nad glavom – za decu imaju sve manje vremena. Školovanje je, po zakonu, besplatno ali nam se svakog septembra zavrti u glavi od cifre koju je potrebno izdvojiti za knjige, sveske, rančeve i ostale skalamerije. Nekada besplatne sportske sekcije, danas takođe koštaju. A svi želimo da nam deca budu bolja, spretnija, sposobnija i spremnija za život koji ih sutra čeka.

I tako, kondicione pripreme počinju još pre samog rođenja. Od trudnica se očekuje da se hrane zdravo i klone svake vrste stresa. Da idu na pripreme za porođaj i uče da dišu. Da drhte nad svojom decom. Da prave domaće kašice. Da doje do polaska u školu. Da mese torte i ostale “slatkiše“ bez šećera. Da sterilišu sve – od igračaka, odeće, do same dece. Da uvek uz sebe imaju vlažne maramice i kremu za zaštitu od sunca. Da znaju ime svake vaspitačice i kasnije svake nastavnice. Da učestvuju u radu roditeljskog veća. Da se druže s ostalim mamama. Da prate. Osluškuju. Budu mentori sopstvenoj deci, uvek i na svakom koraku. I da usput, rade i zarade. I to mahom na poslovima koji sve manje tolerišu roditelje, nerado daju plaćena odsustva i nisu prijateljski nastrojena kada morate da odete u školu, ili odvedete dete kod lekara. U vremenu gde vrtići rade do četiri a roditelji do pet, odlazak po dete nalik je na trku s preponama. Bake i deke bi pomogle, ali i sami još uvek rade. Prijatelji razumeju, ali nemaju vremena. Mi bismo hteli, ali ne možemo.

Ne znam šta nas čeka, ali je sva prilika da će decu uskoro imati samo onaj ko bude mogao da ih priušti. Kako će se to odraziti na društvo koje je uvek moralo da bira između para i vremena – ostaje da se vidi.

U međuvremenu, oni koji već imaju decu, suočiće se s drugačijim posledicama: deca, koju smo toliko navikli na naše prisustvo, teško će se osamostaljivati i to odvajanje neće proći tek tako i bez stresa. Kada se i odvoje, sudariće se sa ne tako blagonaklonim svetom, što će nanovo proizvesti niz novih nezadovoljstava.

Rastanak neće lako pasti ni nama roditeljima. Ma koliko se trudili – na kraju ćemo biti iscrpljeni i krivi. Strahovi će nam pokucati na vrata onog trenutka kad shvatimo da stvari ne funkcionišu onako kako smo se nadali i da se ceo svet, i naš i njihov, može u svakom trenutku raspasti.

Sve u svemu, izgleda da se i nismo najbolje snašli. I što se više trudimo, čini se da je sve gore. Zato – pre nego se upitamo šta nije u redu s decom, možda  bolje zapitati se šta nije u redu nama? Ili šta nije u redu sa svetom u kome živimo..?





Lokalne Novine Obrenovac


Vuk Ilić PR Agencija za izradu i održavanje WEB portala LOKALNE NOVINE Obrenovac
Portal LOKALNE NOVINE je javno internet glasilo registrovano pod brojem : IN 000333
Upotreba autorskog materijala objavljenog na stranicama ovog portala dozvoljena je uz obavezno navođenje izvora
Ostale uslove korišćenja portala pročitajte OVDE