Obrenovac, 24.11.2020

U KRUG, U KRUG


Izvor: duda.rs/Daniela Bakić/Lokalne novine | Obrenovac, 02.11.2020.
Nek’ pričaju šta hoće, ja baš volim što ti je žensko, rekla je baba kad sam je rodila

Foto:Piqsels


Žensko dete je uvek uz majku, i kad ode. Nekako se zavrze oko tebe, k’o bršljen… otpuže daleko, a opet ostane. Žensko i zovne, pita kako si, treba li ti šta, a muško – kud koji… Kad je tvoja majka otišla, ja sam mislila da ću skrenuti. Krunila sam se k’o stara proja, pola me nije bilo. Nisam imala s kim da progovorim, kome da se požalim, kome da zapovidim. Sve sam po polju išla i pričala sama sa sobom. Odem daleko, tamo pozadi kuće da me ko ne čuje, pa plačem u glas. I tebi će nedostajati. Al’ neka, nek’ ti je vala žensko. Uzinat.

Nije da mi nije padalo na pamet, onako – kad vidim druge dečake… i nije da se nisam pitala kako bi bilo – to igranje autićima, kamionima… ganjanje lopte po parku, kako bi izgledalo odrastanje s nekim ko ima više dodirnih tačaka s tatom, više tema za razgovor, više utakmica za gledanje… Al’ dobro – ja sam izvukla devojčicu. Dva puta čak.

Nisu mi nedostajali autići. Ni brm-brrrrm po tepihu. Nisam nikada stajala iza prečke i navijala. Nisam skupljala sličice fudbalera. Prala dresove, skidala blato s kopački.
Mi smo se igrale lutkama. I svim onim, na dodir mekanim igračkama. Mi smo imale haljinice i suknjice i soknice s onim vezom pri vrhu, male baletanke boje ušećerene vašarske jabuke. Imale smo priče o princezama, bajke i pitanja. Bezbroj pitanja. Devojčice vole da pitaju.
Dok malo ne porastu. Dok ne naiđe period u kom te onako malo zaignorišu. Prave se da ne postojiš. Prave se da im ideš na živce. Zatvaraju se u ono malo svoje sobice, a ti stojiš s druge strane vrata i pitaš se – šta si to loše uradila. Zašto više niste kao pre…? Zašto ne priča s tobom? Zašto se breca na svaku reč..? Šta joj sad nije po volji..?

Poludeću, kažeš. Jesam li i ja bila ovakva, pitaš. Jesi, samo se ne sećaš. Nemoguće. Jer, da jesi – sigurno bi se setila. Takvo nešto se ne zaboravlja. Mama, govoriš, ja više nemam ništa svoje. Sve mi dira. Nemam šminke. Otvorim ujutro onaj neseser, a on prazan. Šminka se. Kupi joj njenu šminku. Kupila sam, al’ opet uzima moju. Ni parfema mi nema. Pogledaj, podigni mi torbu, vidi kako je teška! Ako mislim nešto da sačuvam, moram da nosim sa sobom. I oblači moje stvari… Samo otvori ormar i posluži se. Posle nađem iza kreveta… Ti moje nisi ništa htela da obučeš, složi se mama. Naravno da nisam, kad si se oblačila po modelima iz Burde. Šta fali Burdi..? Ništa, samo kažem. I nemam ni čarapa..! i čarape moje nosi. Ne može da nađe njene, pa uzme moje. Jedino mi cipele ne dira. Ima veću nogu. I znaš šta mi je juče rekla..? Kako jedva čeka da ode iz ove kuće..! Zamisli..:! Da ode..! Šta se čudiš, i ti si sve isto tako pričala… Ja..?! Jeste, draga moja. Ti. Tresneš onim vratima, pa se sručiš na krevet, ja sve mislim – propašćeš dole kod Mitrovića. Samo da završim školu, videćete vi… Od prve plate ima da iznajmim stan, sećaš se…? Mama, nemam pojma o čemu govoriš.

Zato je ona tu da te podseti. Tvoje pače. Tvoje mače. Tvoje meče. Sve tvoje. Da ti pred očima odigra istu predstavu – u repriznom terminu, a u publici samo ti i on i nešto najbliže rodbine. Da imaš koga da mrvi kud ide. Da ostavlja prazne tanjire i šolje svud za sobom. Izvrnute nogavice. Da imaš u koga da upreš prstom i kažeš “čekaj, čekaj, videćeš ti…“ Da imaš koga da te podseti na sve ono nevažno. I ono važno. Najvažnije. Nekog da ti po nekoliko puta na dan rečenice započinje sa “mama, ali sve moje drugarice…“. Da ti kaže – da si najgora majka na svetu. Da kaže kako jedva čeka da ode. Da se pitaš “jel’ mi to hvala“..? Diskretno se raspituješ okolo… možda ne bi bilo loše da porazgovarate s nekim… Mislim, s nekim onako, sa strane. Ne drami, govore. Sve je to normalno. Dobro je to dete. Nema na koga da bude loše. Proći će. Strpljenja samo.

I onda, dođe i taj dan. Dan u kome počne polako, nekako nevoljno da pakuje svoje stvari. Vi mene hoćete da se otarasite, kaže. Molim…? Odakle ti to..? Da hoćemo da te se otarasimo, poslali bismo te daleko, u Ameriku ili makar u Batajnicu, ne bismo ti iznajmili stan vrata do nas. Pa kad je blizu, što idem..? Zato što je vreme da se osamostališ. Ali ako ste mi vi tu – nikad se neću osamostaliti. Hoćeš, draga moja. Itekako hoćeš. Jer ćeš morati sama da spremaš svoj nered i sama da skuvaš ako si gladna i sama da uključiš mašinu ako ti je nešto prljavo. I imaćeš gazdaricu koja će možda da ti bane, nenajavljena. Ali ću moći da dolazim kod vas…? Naravno. Kad god želim..? Kad god želiš, u bilo koje doba. I moći ću da dođem na ručak i tako to..? E, sad baš preteruješ… Ništa se ne menja. Samo što sad ti imaš prostor koji je samo tvoj. I imaš slobodu. Zar nije to ono o čemu si oduvek pričala..? Pa jeste, ali ja sam i ovde bila slobodna. Naravno da jesi. Znači – sve je u stvari isto..? Manje-više. Ali vi ćete plaćati kiriju..? Hoćemo. I račune..? I to, dok ti malo ne staneš na svoje noge i počneš sama da zarađuješ. Bolje da ste meni dali te pare, zaključuje. Misliš…? Uvek možemo da otkažemo, ako ti ne želiš… Mislim, tvoja soba je tvoja soba. I nećeš da je pretvoriš u sobu za peglanje? Nikad. Ni za živu glavu. Ti znaš da tvoja majka ne pegla. Mama…? Molim…? A jel’ mogu još večeras da prespavam kod vas…? Pa ću sutra da se preselim, ono – skroz. Kakvo je to glupo pitanje, naravno da možeš, govorim i osećam da se krunim polako, kao ona proja. Gde ćeš sad..? Idem da prošetam Badija, govorim. Nećemo dugo, samo jedan krug oko zgrade.





Lokalne Novine Obrenovac


Vuk Ilić PR Agencija za izradu i održavanje WEB portala LOKALNE NOVINE Obrenovac
Portal LOKALNE NOVINE je javno internet glasilo registrovano pod brojem : IN 000333
Upotreba autorskog materijala objavljenog na stranicama ovog portala dozvoljena je uz obavezno navođenje izvora
Ostale uslove korišćenja portala pročitajte OVDE