Obrenovac, 22.09.2020

PTIČICA...!


Izvor: duda.rs/Lokalne novine | Obrenovac, 31.08.2020.
Skoro sam pronašla neku prastaru fotografiju na kojoj me baka drži u naručju...

Foto:Piqsels


Ja sam, na slici, tek zamotuljak, malo čovekoliko stvorenje umotano u plavo ćebence s oblačićima. Baka, na slici, ima tridesetdevet godina. Slovom i brojem – četiri manje nego ja sad. Nosi cipele s debelom petom, natapiranu punđu i komplet iz Burde. Sezona leto-jesen sedamdeset i sedme.

Ok. Teoretski – u godinama sam u kojima mogu da postanem baba. Praktično – teško mi je da zamislim da šetam unuče. Za koju godinu, možda. Ali sad… sad je još rano. (Una, sunce moje, trepni dvaput ako me čuješ – kako smo ono rekli – prvo fakultet pa onda sve ostalo…) Pre dve nedelje sam vozila rolere na Adi (i imam i slike da to dokažem). A svi znamo da se ozbiljne babe ne kreću uz pomoć točkića. Barem ne pre neke baš duboke starosti. Mada… nije baš da ne osećam promene. Au coontrair, što reče Del Boj. Au contrair.

Elem, prvi put sam shvatila da se nešto dešava kada sam obukla svoje najdraže crvene pantalone. Crvene pantalone imam godinama. Crvene pantalone su jedna od onih stvari za koje sam emotivno vezana. Toliko da pamtim situacije i prilike u kojima sam ih nosila. Onda davno, s Minjom na kafi u Knezu. Posle, s Tarom u zoološkom. I kasnije u još milion sličnih varijacija na temu. Volim ih zato što su pod a) prijatne, pod b) ne peglaju se i pod c) dobro mi stoje. Na par slika sam ispala sasvim dobro u njima. Mislim, dobro su mi stajale – sve do juče. I ne, nisam ih prala na devedeset. Nisu se skupile one. Ja sam se raširila.

O, da. Jedna od onih stvari koje te sačekaju posle četrdesete: tvoje telo se naprosto promeni. Osim ako nisi nekakav Dorijan Grej. Definitivno se promeniš. Prvo ugledaš podočnjake. Mora da je od umora, pomisliš. Ali kakvog umora – upravo sam spavala dvanaest sati u komadu..?! Ok, od vrućine je. Ili od pritiska, vazdušnog, atmosferskog, kakvog god.

Proći će, tešiš se. Ali avaj, ne prolazi. Samo se pogoršava. Pipaš se po licu svakog jutra. Razvlačiš, zatežeš, bečiš… Jesam li ovo stvarno ja…? Izgovaraš a-e-i-o-u po deset puta zaredom. Radiš jogu za lice. Umivaš se ledenom vodom. Stavljaš kesice čaja na kapke. Prisećaš se kako, prošle godine u ovo doba, nisi bila zadovoljna sobom. Sad bi platila da možeš da vratiš to nezadovoljstvo, jel’ da..? Da. Znam. Ovo je sve zato što nisam odgovarala na cirkularne poruke. Sto posto jeste. Ne vidiš drugi razlog.

Vremenom polako dižeš ruke od svog zmijskog tela. Dobro, sreća pa još uvek imaš isto kila. Samo nek’ ne bude gore… Uzdržavaš se…jedeš…takoreći ništa. Živiš od ljubavi. A vaga stoji, ne mrda. Rekli su da se metabolizam vremenom usporava. Mozak nisu pominjali, pomisliš dok pokušavaš da se setiš zbog čega si uopšte ušla u radnju. Hleb..? Neeee. Mleko…? Nije ni mleko. Omekšivač..? Biće da je omekšivač.

Ne prepoznaješ se više. Moli se kraljica multitaskinga da abdicira. Nakon što odgovori na sva tri mejla i obavi dva telefonska poziva. Otkuda ova dezorijentisanost, pitaš se. Kada sam počela da zaboravljam imena..? Datume? Godišnjice…? Prve strofe pesama..? Imena..? O, ne, imena su već bila…

Mislim, lepo je to što sam postala uzoran građanin, što imam nepokretnost u vlasništvu, štedni račun u banci i što umem da vozim, stvarno da vozim. Lepo je i to što imam šta da stavim u CV i ne moram da izmišljam poslove. Ali hoću svoj stari život! Hoću staru sebe! Podesite me ponovo na fabrička! Ne želim da me sumnjičavo zagledaju na dvadesetpet godina mature. Ne želim da mi govore vi. Da se gurkaju laktovima. Je li ovo stvarno ona..? Ne, nije. Ja sam samo njena reinkarnacija. Ja sam svoja sopstvena tetka. Jeste srećni sad..? Karma je očigledno našla načina da se osveti. A sad me, moliću lepo, vratite u tridesete. Kako to mislite – zaglavilo se…?! O neeee…! 

Hoće li proći? Neće, dušo. Hoću li ikada biti ona stara…? Nikada, slatka moja. Nikada više. Zato, počni na vreme da se navikavaš na ovu novu sebe. Sedite, upoznajte se, porazgovarajte lepo, k’o odrasli ljudi. Nije ona tako loša. Au contrair, ma cherie. Takoreći, ista ti. Ma, pljunuta, katikažem. Dopašće ti se, videćeš. Misliš..? Šta “mislim“..? Znam. Hajde sad, nasmejte se, obe. Tako. Slobodno priđite bliže. E, tako…! Ne mrdajte. Samo sekund…i… ptičicaaa..!

Tekst: Daniela Bakić





Lokalne Novine Obrenovac


Vuk Ilić PR Agencija za izradu i održavanje WEB portala LOKALNE NOVINE Obrenovac
Portal LOKALNE NOVINE je javno internet glasilo registrovano pod brojem : IN 000333
Upotreba autorskog materijala objavljenog na stranicama ovog portala dozvoljena je uz obavezno navođenje izvora
Ostale uslove korišćenja portala pročitajte OVDE