Obrenovac, 24.11.2017

Samo vozi, majstore…!


Izvor: Lepota i zdravlje | Obrenovac, 06.10.2016
Jer koliko god se trudili, ne možemo ugoditi svima. I svet će uvek da priča, šta god mi radili.




Kada sam bila mala, zamišljala sam kako ću jednog dana biti super, kako ću imati savršen život, savršenog muža, jedno petoro dece, čistu kuću, tovar prijatelja, gomilu hobija i kako će sve to biti jedno onako baš dobro zezanje. Koju godinicu kasnije shvatila sam da život nije savršen, moj muž još manje, da sam zastala na jednom detetu, da mi je kuća non stop u haosu, da prijatelje mogu nabrojati na prste, da brisanje prašine nije bilo na onom spisku hobija i da o onom ludom zezanju nema govora.

E onda je krenuo osećaj krivice.

Ali ne pomalo i izokola, nego me grunuo onako posred čela da nisam mogla da se sastavim. Kao , čekaj malo – sve sam odradila kako treba – šta je sad ovo…? Zašto ne mogu da imam sve…? Zašto ne mogu da budem sve što sam želela..?

Zato, darling, što su želje jedno, mogućnosti drugo, a osećaj krivice odlično kotiran na listi emocija koje su u stanju da ti razore život dok kažeš keks. Jer krivica se rađa onog trenutka kad počnemo da mislimo na sebe. U tu istu krivicu se uleće kao u lakat-krivinu pod punim gasom, otprilike kada prestanemo da brinemo o tome šta će svet reći..?

Đavolja rabota, ako se ja pitam. Jer koliko god se trudili, ne možemo ugoditi svima. I svet će uvek da priča, šta god mi radili. Ako smo kući, krive smo što smo kući. Ako radimo – zašto toliko radimo? Ako završavamo fakultete, uvek će se naći neko da kaže – tja, sedi za knjigom, kad misli da se udaje..? A ako kojim slučajem rađamo bez diplome – pa mogla je vala prvo školu završiti. Ako školu i završimo, pa još i neki magisterij pride, opet ne valja – što nije rađala kad joj je vreme bilo…? Ako ganja karijeru, lako je njoj, kad joj svekrva/majka/muž čuva decu… Ako slučajno ode s kolegama na kafu, eto ti – ta se ne savija u kući.

Elem, svet priča, a mi žene, dao bog – brinemo. Jesam li mogla ranije da ustanem, da spremim doručak? Moram li baš svakog božjeg jutra da izlećem iz kuće k’o da je na snazi vazdušna opasnost..? Jesam li bila pregruba prema onoj ženici u prodavnici…? Rekla sam Gagi da nisam imala dometa, a u stvari me mrzelo da se javim…. Zašto smo toliko podložne osećaju krivice…? I kako sve kreće…?

Ne znam, ali znam da se bar nekoliko puta na dan osetim krivom ili mi bude neprijatno zbog sopstvenih odluka. Zašto ne mogu da pojedem to parče torte bez osećaja krivice? Zašto ne mogu da se odvalim od spavanja vikendom bez osećaja krivice? Prođem pored pune sudopere bez te iste krivice…? Kupim detetu pecivo u pekari a da ne pomislim ”pa da, da si neka majka, ne bi ti dete jelo burek kupovni”… I zašto sebi stalno i iznova nabijam pritisak zbog svih stvari koje sam mogla a nisam ili nisam a jesam…? I ko nam je usadio tu sliku savršene žene kojoj, ma koliko se trudile, nismo ni do kolena?

Ako ostanem kući i brinem o deci – postaće debili za kojima ću trčati celog života. Ako ne ostanem kod kuće, obiće mi se o glavu kad krene ulica da ih vaspitava. A opet – dete traži svoje i dete košta i život košta, pa ako ne budem radila verovatno ću se osećati krivom što samo tako vegetiram i što mi je doprinos bruto dohotku nula bodova jer onu čistu kuću i umiveno dete ionako niko ne računa. Kako okreneš – ne valja. Ako uradim, kajaću se, ako ne uradim, kajaću se još više.

I dok mi tako mislimo i merimo, krive žene su svuda oko nas. Znate, to su one ženice koje očepite u prevozu, a one se vama izvinjavaju. One što ne umeju da prihvate da nešto rade dobro, ma koliko ih ubeđivali da je tako. Koje vas posluže najboljim moskva šnitom koji ste u životu probali, a onda kažu ”ma ja to onako, na brzinu umesila”… One, nesnađene, one čija je jedina greška što postoje. One koje noću leže budne prebirajući po mislima da li su možda rekle nešto pogrešno na roditeljskom sastanku, da li su preoštro branile svoj stav, da li su smele da se zamere sestri u domu zdravlja, one koje se olako mire s propuštenim prilikama, muževima koji zaboravljaju godišnjice, decom koja ih se sete tek kad stare patike progledaju na prstu.

One koje se izvinjavaju zato što je supa prevruća, krompir podgrejan a hleb od juče. One razumne, praktične ženice koje nikada ne kupuju gotova jela, nikad se ne voze taksijem, kući dolaze pre ponoći i čuvaju kese iz prodavnice, i one koje će radije napuniti frižider nego neseser sa šminkom. One koje celog života govore kako ”ne vole sladoled”, ”kupi deci, šta će to meni”… Znate one koje se uvek žrtvuju i kojima niko nikad ne kaže hvala…? A za čije babe zdravlja?

I kad smo već kod žrtve – pa, žrtvovati se nešto mora. I što pre zaboravimo na taj famozni ”ja mogu sve” fazon, to će nam biti bolje. I nama i onima oko nas. Jer priča – domaćica u kuhinji, dama na ulici i seksi u krevetu (i sve to jelte – u istom danu) ne pije vodu. U želji da budemo sve, na kraju uglavnom ne postanemo ništa ili bar žešće pobrkamo uloge. Pa glumimo da smo jake i snažne i da možemo sve i stižemo sve i kao nije važno, ima vremena, biće prilike, sve nam je super.

E nije. I zato, ja ću u veliki kornet jednu jagodu, i jednu straćatelu, i čokoladu i karamelu i… Taksiiii…! Gde idemo…? Gde god hoćeš, majstore, samo vozi…!





Lokalne Novine Obrenovac


Vuk Ilić PR Agencija za izradu i održavanje WEB portala LOKALNE NOVINE Obrenovac
Portal LOKALNE NOVINE je javno internet glasilo registrovano pod brojem : IN 000333
Upotreba autorskog materijala objavljenog na stranicama ovog portala dozvoljena je uz obavezno navođenje izvora
Ostale uslove korišćenja portala pročitajte OVDE