Obrenovac, 24.11.2017

Na kafici sa ... Raćom Mitrovićem


Izvor: Lokalne Novine
Kao u staroj dobroj narodnoj, onoj kakve smo slušali pod šatorima i u kafanama ovdašnjim, ili u sloganu političkom onom koje baš ne voli, potpuno drugačiji od drugih, ušetao je u naš mali kancelarijski prostor meni totalno nepoznat čovek...




Kao u staroj dobroj narodnoj, onoj kakve smo slušali pod šatorima i u kafanama ovdašnjim, ili u sloganu političkom onom koje baš ne voli, potpuno drugačiji od drugih, ušetao je u naš mali kancelarijski prostor meni totalno nepoznat čovek... Tek tada sam videla da ovaj prostor zapravo i nije tako velik, tek tada sam videla da naša vrata nisu tako velika i da odredjeni ljudi kroz njih moraju da prolaze „na kant“. Dok su mi misli za trenutak odlutale ko zna gde, možda ka novom prostoru ili proširenju ulaznih vrata, ogroman čovek ispred mene je upitao...

-„Ovo su Lokalne novine ?“
-„Da, izvolite...“
-„Zvali ste me ?“
-„Ja vas ?“
Na trenutak sam imala osećaj da će da se okrene i ode ...
-„A vi ste ?“
Polu okrenut ka izlazu, rekao je ...
-„Raća... Raća Mitrović.“
-„Ooo, pa vi ste Raća, izvolite.“
Tako su počela dva sata koja provedete sa čovekom kog niste poznavali do tada, a ostavite ih u folder koji se nikada ne briše.
-„Vas su najavili kao izuzetno zanimljivog obrenovčanina, koji već dugo i na razne načine zabavlja naše sugradjane ?“
-„A kako ti delujem ?“
-„Ne volim sagovornike koji na pitanje odgovaraju pitanjem...“
-„I ja ne volim novinare, pa sam tu. Mala pitaj šta te zanima...“
-„Rodjeni ste u Obrenovcu ?“
-„Jesam, pre 50 godina, Bogu hvala, ali ne u Obrenovcu, na moju žalost. Samo te godine nije bilo porodilište u ovom gradu, bilo je i pre toga i otvoriše ga ’67. opet, a mojoj majci Živanki je već tada bilo jasno da će sve oko mene biti komplikovano. „
-„Škola, odrastanje?“
-„Nemoj to da me pitaš, to su četiri knjige i mogli bismo do sutra, daj nešto konkretnije.“
-„Dajte bar nešto?“
-„Sirotinja, bili smo sirotinja. Sećam se, pođem tako u školu, a majka spremi dve kriške ’leba,a izmedju mast i aleva paprika. Dodjem tako u školsko dvorište, a ovi moji drugovi, kako god ’oćeš bili malo bogatiji, pa neko donese po neki komad mesa. Nije mi dugo trebalo da se snadjem. Pa dosadila mi mast, naučio sam ih vrlo brzo da se „menjaju“ sa mnom. Ćale mi je bio vozač, a majka domaćica, nije radila. Živeli smo u maloj kući, čak ni kupatilo nisam imao.“
I Raća je naravno imao svoje snove da jednog dana sve to promeni...
-„Nisam ja od onih koji sanjaju, više sam za rad. Tako sam i počeo, kao klinac sa 15 godina da radim na Mašinom stovarištu. Utovarao sam cement i ugalj. Tada nije bilo toliko gajbica da se nose, kao što su nečiji sinovi to radili. Ja sam na ovaj način zaradjivao pare, i sakupljao.“
-„Imali ste kasicu ?“
-„Jel me zezaš?“
-„Ne, kažete sakupljali ?“
-„Sakupljao sam za nešto što mi je promenilo život „
-„To želim da čujem ...“
-„Samo pitaj srećo.“
Moram priznati da sam tu imala prvi osmeh i primetila njegovu neodoljivu potrebu da bude interesantan, i taj najavljeni varoški, mangupski stav.
-„Elem?“
-„Što si opasna... Kada se tako uozbiljiš, ne znam šta da ti kažem“
-„Gospodine Mitroviću, za šta ste sakupljali novac i šta vam je to promenilo život?“
-„Bubnjevi! Kada sam sakupio dovoljno novca, otišao sam, čuj otišao, pobegao sa Zlatkom Ševićem u Minhen i kupio prve bubnjeve. Moje bubnjeve. „
-„Bekstvo u Nemačku po bubnjeve, zar toga nije bilo ovde ?“
-„Star Pro ? Pa to niko nije imao. To je bio pojam. To ti je kao da sada u grad neko dotera najnovijeg mercedesa. „
-„Mogu da zamislim.“
-„Na grbači zaradjeni. Pre toga sam iznajmljivao bubnjeve za 50-100 maraka pa ono resto ostane meni. Moram da ti ispričam o mojoj prvoj svirci na tim bubnjevima.“
-„Ajde, živa nisam...“
-„Bilo je to u Dolovu, ciganska svadba i tada sam kući doneo nešto tadašnjeg novca u vrednosti današnjih 25000 evra. Kada sam doneo pare kući, kaže meni Živanka – „idi sine prijavi se u policiju sam, bolje nego da te oni ’vataju po gradu.“ Nije mi verovala, morao sam da dovedem pokojnog Bobana Piromanca i njegovog oca Boju da potvrde. „
-„I onda je, pretpostavljam, došlo more takvih svirki ?“
-„Pamtim ih mnoge. Znaš, muzičar pamti samo tamo gde dobro prodje. Niko ne pamti neke Petroviće, Nikoliće, ako si kod njih loše prošao. Vuku me i danas za rukav, i kažu – ej ti si svirao kod mene. Jesam, jesam, kako da ne, a nemam pojma ko je. Od tog siromašnog malog dečkića došao sam do toga da sam sedeo za stolom sa najvećim imenima u muzici na ovim prostorima. Imao sam priliku da sviram Slobi Miloševiću, Dodiku, Krajišniku, kome sve nisam. Pratio sam Snežanu Babić, Ljubišu Vasiljevića, Mitra Mirića, Anu Bekutu, Ljubu Aličića. Savo Radosinović mi je bio kućni prijatelj, Nino, Slaviša Vujić, morao bi da pobrojim celu estradu, naravno bez ovih danas. „
-„Bez Karleuše?“
-„Krleuše... E, ona je prvi put držala mikrofon sa nama. Ja sam sa njenom majkom Divnom i Jasminkom Stepić radio zajedno „Poselo 202“ na Kalemegdanu, a Divna je dovede i kaže – pustite je da peva. Hteo sam ja par puta da kažem maloj Krleuši i njenom dečkiću, nekom bokseru, valjda se zvao Ćane, da ide da bude manekenka, ali ’oće dete mikrofon. Tada je pevala neku pesmu, mislim da se zvala „Ogledalce“, imam kod kuće taj tonski zapis.
-„Jel Karleuša ili Krleuša, misliće neko posle da sam ja napravila slovnu grešku...“
-„Krleuša.“ , prekide me Raća... „ Bez A, samo Krleuša. Ona je „insitucija“ za sebe. Sada ima 1652 Zvezde Granda, koliko sam ja pobrojao. Ona peva bolje sigurno od njih 500.“
-„Gospodine Mitroviću...“
-„E, nemoj to molim te...“
-„Dobro Raćo, hajde da pustimo Karleušu, vidiš kako ona sada savetuje ove mlade i priča im kako nemaju talenta.“
-„Da, da, ona je talentovana, samo ne znam za šta.“
-„Da se vratimo na bubnjeve...“
-„Pa da, svirao sam bubnjeve od ’84. Relativno kasno. U vojsci sam bio sa Dadom iz „Prljavog kazališta“ i on mi je mnogo pomogao, od njega sam učio triole. Kada sam se vratio iz vojske, ’89. , formirali smo jedan od najpoznatijih obrenovačkih orkestara svih vremena „Visoki napon“.“
-„Eh, svih vremena ?“
-„Ja ne znam da ima neko bolji, a ti ako znaš reci...“
-„Slabo se razumem, samo pitam. Veruj, ali proveravaj.“
-„Onda nemoj da pitaš, slušaj. „Visoki napon“ su u prvobitnom sastavu činili Milorad Ranilović – harmonika, Dušan Dragojlović Duća – gitara, Dušan Ilić Duca – bas gitara i moja malenkost Raća Mitrović – bubnjevi. Duks je posle otišao pa je došao Zoran Milošević, pa je otišao Duca, a došao Bojan Ljubomirović. Posle toga je došao Goran Mitrović. Već ’90. smo imali tezgu u Sapcu, i tu smo svirali sa Ljubom Aličićem. Na toj svirci smo se sreli i sa Jasminkom Stepićem, on je tada vodio „Nedeljno popodne“, najgledaniju emisiju na RTS. Tada su bila samo dva programa, nije bio čak ni onaj treći. On nas je pitao za saradnju, i od tada smo proputovali čitavu zemlju i pola sveta. Tada nije mogao, kao danas, da peva ko stigne. Znalo se ko može da peva. Danas prodaju ovnića i pevaju. Nada Topčagić, Zoran Kalezić, Zlata Petrović, Šaban Šaulić...“
-„Sada ćeš da nabrajaš dva dana...“
-„Pa vidim ne smeješ se.“
-„Što, jel treba ?“
-„Naš gitarista Duci je imao govornu manu...mucao, i vratimo se mi jednom sa svirke i istovaramo kod mene kući opremu, tamo kod Zmajeve škole, a čuli smo da je kod Žike u pekari tih dana počeo da radi jedan čovek iz Belog Polja, koji je takodje imao istu govornu manu. Padne meni na pamet, i kažem ja Duciju da ode da nam kupi tepsiju bureka sa sirom, a mi ćemo da istovaramo opremu. Uzme Duci pare i krene ka Žikinoj pekari, a mi krijući za njim. Udje Duci pa pravo pred ovog lika. – „Thathatha ( naš Duci je mucao sa to thathatha, a ovaj iz Belog Polja sa Tttttttt ), tepsiju sa sirom.“, a Belopoljac će njemu –„ Ttt..ttt..t..t...Nema!“, Duci gleda pune tepsije isred njega, pa odgovara –„Tha tha...tha..tha... J***š me ?“, a ovaj drugi „ Ttt..ttt..t..t.... J***š ti mene ?“. Morali smo da uletimo jer bi podavili jedan drugog.“
Moram čitaocu ovog teksta da skrenem pažnju da ova i sve Raćine anegdote ne mogu da se opišu rečima, to kada doživite uživo, na način kako to moj sagovornik priča, onda vam stvarno nebude dobro, a on se „mrtav ’ladan“ uozbilji i pita me –„Šta ti je, jel ti dobro ?“
Ispričao nam je još jednu anegdotu za svog gitaristu Ducija, a mi smo ga pitali da li će se čovek ljutiti ... – „ Ne, nikako, mi smo svi drugari. Mi smo se tako šalili, a bili smo i ostali mnogo dobri. Svira tako Duci pored mene (Raća gestikulira kako njegov prijatelj drži gitaru i mi tu već „padamo“), a ja uzmem kesicu bibera i s’vremena na vreme sipam malo na činelu, pa kada udarim onaj biber se razleti i Duci počinje da kija. Ja malo malo udarim po biberu, a Duci kine. Kako ide ritam brže, tako Duciju nos crveni kao paprika. Okrenu se ostali i pogledom pitaju Ducija šta mu je, a Duci – „Thatha...tha, nisam bolestan majke mi, ne znam šta mi je. „
Kada smo obuzdali salve smeha, upitah Raću –„Jel tačno da je Obrenovac i u bivšoj Jugoslaviji bio na ceni sa orkestrima ?“
-„Naravno, najbolje je orkestre imao. Nismo tu bili samo mi. Goran Mitrović je imao svoj orkestar, i to dobar orkestar. Braća Dimići svoj. Miša Šnala je kasnije oformio svoj orkestar. Mi smo recimo imali pogodjenu sezonu od januara do januara sledeće godine, svaki vikend. Radnim danima smo svirali ispraćaje. Radili smo po sedam dana. Spavanje ništa. Četvrti dan niko ni sa kim ne govori, peti dan svi utrnimo, šesti dan radimo kao da smo tek počeli. U novembru se završi sezona, sedamo u auto i idemo u Austriju, Nemačku, Francusku, Ameriku i vratimo se u martu. „
-„Šta se dogodilo?“
-„Dogodio se rat. „, zastade Raća i uozbilji se ... „ Sve je počelo da se osipa. Neki od nas su morali da idu i tamo gde se pucalo. Gledao sam neke momke iz Pančeva kako si ginuli pored mene, ali ja se uradim „radži“ hvala i izdržao sam i to. Prelazimo jednom most, a pukovnik sa kojim sam bio u vozilu me pita – Raćo, kako si ti tako opušten, i nemaš strah, a ja mu kažem – Urađen pukovniče, urađen i izvadim čuturicu sa rakijom i ponudim mu. Rakija je majka. A što se straha tiče, u svoje vreme nisam bio cvećka. Znao sam i da se pobijem, i da se branim ( naglašava Raća ) . Nikada nisam napadao prvi, to su bile zdrave tuče, prave tuče, a ne kao danas, njih 12 bodu se noževima i to pucanje. Ono u moje vreme je bilo nešto lepo, viteški. Izljubimo se posle, i odemo na piće, ručamo i više se nikada ne kačimo, a nema ni potrebe, jer zna se ko je jači. Nisi mogao kao danas da opsuješ policajca. Ja kada vidim da ide Obrad, predjem na drugu stranu ulice. Znao se bre red. Da se danas radi radi kao nekada, živeli bi kao kraljevi. „
Pokušavam još jednom da se vratim na muziku...
-„Obrenovac je, dakle bio prepun muzičara ? Ima li danas neko da vredi u Obrenovcu ?“
-„ Ima, ima. Ima dosta te stare garde. Ševac je dobar pevač, samo su godine učinile svoje. Brkić Mile, Milanče Radosavljević naš čuveni, dosta je njih preminulo. Pera Grubić, Dule Nikolić Beli ... A kada smo kod ovih danas, šta da ti kažem devojko, oni kupe aranžer, pritisnu tri dugmeta i tamo ti izlazi šta ’oćeš. Danas svi nažalost sviraju i pevaju. Ranije nisi mogao da se popneš na binu tek tako. Pitaj me, jel smo svirali Marakanu pre Cece i Zdravka Čolića .“
-„Evo pitam...“
-„Jesmo ! „Pesma za lek“, tako se zvala emisija i mi smo svirali sa orkestrom RTS-a i Bokijem Miloševićem. Ogromna popularnost je bila te emisije. Pratili smo tada Mitra Mirića, Nadu Topčagić, Vesnu Zmijanac, Džeja i Rodju Raičevića. Kako je to bio dobar pevač, taj Rodja, ali pojede ga droga i ode. Živeli smo san svakog muzičara. „
-„Jel ti žao što je prošlo ?“
-„ Kako mi nije žao. Ja sam sada deda postao. Kada bi se ponvo rodio, sve bi radio isto. Samo bi onaj novac koji sam zaradio potrošio i uložio drugačije. Zatvarao sam kafane pre fajronta i koliko god je ostajalo ljudi, ja sam sve plaćao. I tako svako veče, pet dana u nedelji. Mnogo sam para potrošio. Ali, ne žalim. „
-„Muzika i politika, reče svirao si Slobi ...? „
-„ Slobi smo svirali u Domu Vojske, u Francuskoj ulici. 3-4 puta smo bili kod njih. Dodješ kući, beli kovarat, bilo je lepo. Kada je bilo bombardovanje, ja sam u Obrenovac doveo 15 pevača. Ljuba, Neda, Marinko, i tako dalje, pevali za džabe naravno. „
-„Jel uspeo neko da te uvuče u politiku ?“
-„ Nisam je nikada voleo. Zvali su me u SPS, kada je bio glavni. Ja ne znam da li je tada bila neka stranka uopšte pored njih.“
-„Pojavio se Vuk...“
-„Jeste ! Pojavio se Vučina, koji je isto bio SPS, samo što nije znao da SPS. Sa svih strana su me zvali, a ja sam sasvim slučajno saznao za to Udruženje. Mislim da mi je to pomenuo Žika Konjević. Kaže, ti nećeš u politiku, nas ne interesuju ni crveni, ni žuti, ni plavi, ni zeleni, nego samo lokalni problemi. Ja kažem, to pije vodu i tako sam otišao kod Toze. On mi je pomogao, bio uz mene, i eto, tu sam. Danas, u firmi u kojoj radim, imam kolege iz drugih stranaka i ne delim ljude po tome. Poštujem svakog dobrog čoveka.“
-„Poplava ?“
-„Šta poplava?“
-„Zaboravio si je ?“
-„Trudim se... Ako očekujete da nekoga napadnem, neću. Ništa tu nije moglo da se uradi. Niko nije mogao da utiče na to. Ja sam Čučku u neku ruku politički protivnik, i sada bi trebao da ga „tovarim“, ali ne mogu, nisam takav čovek, ništa on tu nije mogao da uradi. Negde drugde mora da se traži karika u lancu koja je zakazala. „
-„Obrenovac posle poplave ?“
-„Ljudi su utučeni, neki su se oporavili, neki nisu. A da je uticalo na ljude, jeste. Ta poplava je mnogima bila kanap oko vrata, ali se ja nadam da u godinama koje slede dolazi nešto bolje. Ja što sam želeo od života dobio sam. Voleo bih da se to ostvari i mom sinu i želim to svim sugrađanima. „
Taman smo pomislili da smo uozbiljili priču, ja sam mu postavila pitanje vezano za planove u budućnosti ... Raća je odgovorio :
-„ Snimao sam, izmedju ostalog, bio glumac u toj pesmi „Dupe“ sa Đokarom. Sada mi on sprema novu pesmu, ako mi se svide reči. I to će biti vesela, vrcava pesma, ali ne ovako bezobrazna kao „Dupe“, malo je emancipovanija. Ova će se zvati „Bulja“. Ono kao . „ Ide Sulja, vidi mu se bulja....“ . „
Kada smo malo obuzdali smeh mojih saradnika koji su u medjuvremenu pristigli, Raća je dodao još i to :
-„Posle toga planiram da uradim 8 pesama, teške kafanske narodnjake, nešto u mom stilu. „
Jedan od mojih saradnika je hvatao poslednje momente pre Raćinog odlaska foto-aparatom, jer nam treba ta takozvana „prateća slika uz priču“, a Raća je u svom stilu dobacivao : „ Vidi da budem lep, zgodan, plav, sa plavim očima. „, a kada je pogledao svoje slike „overio“ je priču komentarom: „ J**o te, kakav sam kao iz američkih filmova, ono pogled – k****u te posle. „
Popadali smo.

Kada se završi rekonstrukcija pozorišne sale SKC-a, ne znamo kome, ali nekome ćemo predložiti da urade mono-dramu sa ili o ovom čoveku. Obrenovac to zaslužuje.





Lokalne Novine Obrenovac


Vuk Ilić PR Agencija za izradu i održavanje WEB portala LOKALNE NOVINE Obrenovac
Portal LOKALNE NOVINE je javno internet glasilo registrovano pod brojem : IN 000333
Upotreba autorskog materijala objavljenog na stranicama ovog portala dozvoljena je uz obavezno navođenje izvora
Ostale uslove korišćenja portala pročitajte OVDE