Obrenovac, 11.05.2021

10 POLITIČKI ANGAŽOVANIH FILMOVA


Izvor: espreso.rs/Marko Kostić/Lokalne novine | Obrenovac, 05.10.2020.
Marko Kostić, proširio je listu najboljih filmova sa političkim angažmanom sa još deset izvanrednih naslova

Foto:Imdb/Espreso montaža


Primeri koji slede ilustruju unutrašnju povezanost između strukture scenskih umetnosti i fenomena javne političke scene (za razliku od prethodne liste koju smo podelili po epohama, ovde su sadržaji svih filmova sa jednim izuzetkom, smešteni u period Drugog svetskog rata).

Saveznici (Allied), Robert Zemekis, 2016

Pošto je u toku rata Marijan Bosežur (Marion Kotijar) preuzela identitet likvidirane rivalske špijunke, a potom se venčala za savezničkog obaveštajca i postala majka njegovog deteta, na kraju će svom mužu ipak priznati da je ona kamuflirani nemački špijun. On (Bred Pit) neće znati da je identitet njegove rođene žene lažan, sve dok ne bude morao lično po naređenju da je likvidira. Jedan od najboljih filmova u karijeri Roberta Zemekisa, počinje kao špijunska drama da bi se preobrazio u paranoidni porodični triler o braku dvoje obaveštajaca suprotnih tabora, čija je bračna sreća okončana završetkom Drugog svetskog rata.

Za razliku od žanrovskog stereotipa, ovde nemački špijun nije prikazan kao slepi fanatik već kao zaljubljena žena koji koristi logičnu priliku da zametne tragove nesrećne prošlosti, ostavljene na pogrešnoj strani rata. Pre sopstvene likvidacije, ne otkrivajući svoju tajnu, ona će novorođenoj ćerki ostaviti emotivno pismo, svesna toga da ova devojčica nikada neće saznati pravi identitet svoje majke. Slučaj ove mame nestaće iz javne evidencije dok će biografija stradale špijunke, koju je naša junakinja po zadatku oponašala, ostati u bračnom i generacijskom sećanju. Dok pratimo saveznike kako fabrikuju priču, politički podobniju od one koju smo svojim očima videli, film nam pokazuje kako se ostvarenjem životnog poziva možemo naći u raskoraku sa stvarnim željama i tako od obučenih profesionalaca postati saučesnici sopstvene anonimnosti.

Vojska iz senke (L'armée des ombres) Žan-Pjer Melvil, 1969

„Mir jeste novi početak ali mi živimo u agoniji...“ napisao je 1945. Žan Pol Sartr konstatujući da je tadašnjoj francuskoj kulturi, uzdrmanoj ekonomskom, političkom i nacionalnom krizom, kao i prezirom prema bivšem Višijevskom režimu, potrebna disciplinovanija i čvršÄ‡a umetnost, bez neodgovorno mlakih uticaja buržoaskih autora kakvi su Gonkur i Flober. Kao sinteza s jedne strane Sartrovog egzistencijalističkog zadatka i staromodnije frankofonske tradicije sa druge strane, stoički noar-krimići u režiji Žan-Pjer Melvila (takođe člana pokreta otpora), ljubitelje filma približavaju spartanskim etičkim svetonazorima, dok ujedno sadrže i sofisticirane figure klasičnog građanskog umetničkog stila.

Po romanu Žosefa Kesela, ovaj Melvilov film o francuskom pokretu otpora za vreme nemačke okupacije sadrži scene likvidacija kvislinga u kojima pripadnici pokreta otpora u prvi mah ostavljaju utisak svirepih i nemilosrdnih ubica. Naša percepcija ovih nasilnih scena postepeno će se menjati kada tokom obaveštajnih procesa budemo otkrivali ko je tiranin a ko heroj u enigmatičnoj radnji ovog filma. Napete akcije, smrtonosni manevri i košmarne operacije do kraja će nas ipak podsetiti da za razliku od neutralnih posmatrača, ovi heroji dobro znaju odakle dolaze, kojim ciljevima streme i za koju cenu nacionalnog ponosa sebe žrtvuju. Nama, filmskim svedocima iz etablirane budućnosti, oni u nasleđe ostavljaju istorijske tragove svog avangardnog političkog pokreta.

Izdajnik, Kokan Rakonjac, 1964

Umesto filmova takozvanog crvenog talasa (partizanskih filmova snimljenih posle 1968.) izdvajamo ovaj provokativni film crnog talasa, ujedno i prvo dugometražno ostvarenje Kokana Rakonjca (1935-1969). Klaustrofobična radnja filma smeštena je u Beograd za vreme Drugog svetskog rata i prati junaka koji se činom izdajstva otuđuje od svojih drugova iz pokreta otpora. Iako se bavi temom okupacije i antifašističke borbe, manjkom scenografskih detalja i viškom psihološke distance, film publiku lišava identifikacije sa herojima NOB-a. Ratna epoha nije opisana svastikama i gestapo uniformama, već atmosferom i osećanjem teskobe koja deluje kao da neće prestati sa krajem ratnog sukoba. Izdajnik poručuje da okupacija nije trajno definisana kategorija, niti rezervisana za opisivanje privremenih ili stalnih političkih invazija. Sudeći po Rakonjcu, pojam okupacije predstavlja psihološko stanje svesti, a izlaz iz nje nalazi se kako u društvenoj tako i u kinematografskoj kritici, kakvu i reflektuje naš odnos prema kontraverznom ilegalcu u tumačenju Danila Bate Stojkovića.

Kopenhagen (Copenhagen), Hauard Dejvis, 2002

Više filmova snimljeno je o misteriji Vernera Hajzenberga i njegovoj ulozi u nemačkom nuklearnom programu za vreme Hitlerovog režima. Ovaj britanski televizijski film rađen po komadu Majkla Frejna, najpoznatijeg po pozorišnoj i filmskoj komediji Iza kulisa, verovatno je najbolji među njima. Smešten u luksuzni ambijent prebivališta Nilsa Bora u Kopenhagenu, ova istorijska drama prikazuje susret dvojice fizičara 1941, posle perioda u kome je rat razdvojio njihove profesionalne puteve. U kontaktu sa američkim kolegama, Bor pokušava da otkrije dokle su Hajzenberg i Nemci stigli u razvoju programa, dok istovremeno Hajzenberg pokušava od Bora da izvuče kontra-podatke o fazi američkog programa. Kroz nekoliko gostoljubivih danskih noći, ova dva kvantna fizičara odigraće šahovsku partiju dijaloga koja sadrži filozofske, umetničke, istorijske, naučne i političke figure. Pitanje na koje ni Bor a ni civilizacija nikada neće saznati konačan odgovor je - da li je Hajzenbergova savest namerno odustala od rešenja za ubrzanje neutrona u uranijumu 235, ili je Nemac sakrio neprijatnu tajnu da za rešenje ovog problema nije bio stručno sposoban? Sama kvantna mehanika, povezana sa čuvenim principom neodređenosti, sadrži pitanja koja ukazuju na eksperimentalna ograničenja u merenju razlika između opaženih fizičkih vrednosti i njihovih matematičkih proračuna stoga će u filmu, psihološke metode kojima Bor i Hajzenberg opažaju jedan drugog, predstaviti veću naučnu misteriju od njihovih analiza ponašanja fizičkih čestica u kosmosu.

Teške godine (Anni difficili), Luiđi Zampa, 1948

Film o italijanskom opštinskom službeniku Aldu, kome je tokom fašističkog režima pripala uslovna čast da postane doušnik za Musolinijev režim, što on kao skriveni protivnik fašizma čak i prijatelj nekih otvorenih antifašista, nerado prihvata. Do kraja filma i kraja rata on će zbog svoje pasivnosti loše proći, dok će fašisti i antifašisti skupa preuzeti vlast, pa će kao i pre oslobođenja, očuvati hijerarhijsku prednost nad ovim dobroćudnim činovnikom. Neobičan zaplet u kome svojstvo pristalice režima ne predstavlja komfornu, već nelagodnu i ponižavajuću poziciju, čini ovaj film o pokretu otpora žanrovski netipičnim i dramski originalnim. Aldov neutralni životni plan od njega će napraviti miljenika zloglasnog režima i tako ga saterati u bezizlaznu poziciju, politički osetljiviju od bilo kog nonformističkog društvenog rizika. Pružena od režima niske reputacije, privilegija moći ovde donosi višak opasnosti i sramote, a manjak bezbednosti i zaštite pa se pitamo da li je zaista manje bezbedno raditi kao ilegalni operativac ili kao neko ko se ne zamera sistemu izbegavajući svaki društveni rizik?

Amerikanizacija Emili (The Americanization of Emily), Artur Hiler, 1964

Ovo nije film o antifašističkom pokretu otpora, ali jeste priča o američkom oficiru koji pruža nenasilni otpor američkoj vojsci i njenoj ulozi u svetskom ratu, pa je stoga zaslužio poziciju na ovoj listi.

Po romanu Vilijema Bredforda Hjuija i po scenariju trostrukog oskaravca Pedija Čajevskog, Amerikanizacija Emili je crna komedija o snalažljivom i egoističnom pozadincu u službi američkih vojnih medija Čarliju Medisonu (Džejms Garner), koji usled nepredviđenih romantičnih motiva (Džuli Endrijus u naslovnoj i svojoj omiljenoj filmskoj ulozi) i sticaja okolnosti napušta svoju lagodnu društvenu poziciju, pa će u svojstvu kamermana učestvovati ništa manje nego u iskrcavanju saveznika na Normandiju. To nije kraj peripetija. U kukavičkom pokušaju da pobegne sa fronta on će slučajno postati prvi američki ranjenik u iskrcavanju i tako mimo svog plana postati propagandno-medijski ratni heroj.

Čarlijevo izbegavanje rata završiće se neuspehom, ali će njegovi antiratni politički stavovi ostaviti ubedljiv utisak, kakav se retko viđa i u filmovima o protestnim revolucijama šezdesetih. Sledeći izreku put u pakao popločan je dobrim namerama, ovaj junak razvija teoriju po kojoj se osobine svih sukobljenih strana u ratu, ogledaju ne u njihovim lošim, već u njihovim navodno dobrim namerama. Po Čarlijevom rezonu, vrline morala, hrabrosti, milosrđa i velikodušnosti retorike su svakog oružanog sukoba, stoga je po njemu jedini način da se rat izbegne, osloniti se na lični kapital, sopstveni materijalni interes i ne stideti se karakternih nedostaka kao ni mogućnosti moralnog dezertiranja. Čarli Medison, kao neka vrsta parodiranog Rika iz Kazablanke, pravi je kapitalistički profiter, evrofobični liberalni materijalista, uveren da su starinske vrline ponosa i časti one koje su Evropi i svetu donele vekove terora i genocida. Iako će ga sudbina odvesti na suprotnu stranu od ovih principa i to u samo srce evropskog ratnog inferna, njegove političke monologe iz pera Pedija Čajevskog, upamtićemo više od uslovno romantičnog i srećnog završetka filma.

Barbara (Barbara), Kristijan Pecold, 2012

Film pripada savremenom talasu ostvarenja smeštenih u doba Štazija (Ministarstvo za državnu bezbednost NDR) i bavi se politikom istočnog bloka u vreme hladnog rata, kao i neobičnim metodama ove obaveštajne službe i otporom protiv njene politike. Jedini primer sa liste koji se ne bavi Drugim svetskim ratom, ali opisujući otpor istočnih Nemaca protiv tadašnjeg pro-sovjetskog režima, tendeciozno podseća na filmove iz ratne epohe.

Službeno poslata u provincijsku regiju na neodređeno vreme, doktorka Barbara pokušava da prebegne iz Istočne u Zapadnu Nemačku. Nju doslovno prati kolega koji je zbog problema u radnoj biografiji takođe smešten u perifernu zdravstvenu instituciju a jedna od obaveza mu je da prisluškuje i zapisuje kretanje sumnjive koleginice. Taj zadatak otkriće i lepšu stranu posmatranog subjekta, pa će se ovaj špijunski odnos pretvoriti u romantičnu vezu, u kojoj će se doktor prestrojiti na Barbarinu antirežimsku stranu. Iz ovih romantičnih razloga, njena namera da prebegne iz zemlje ishodiće u žrtvovanje za nekog trećeg kome je prebeg potrebniji.

Poruka ovog filma je da između špijuniranja i zaljubljivanja ponekad nema razlike. Sudeći po Barbari, možda bi svi mi postali svesniji života drugih, onda kada bi jedni druge počeli da službeno posmatramo, pratimo i osluškujemo.

Mrak usred dana (Nappali sotetseg), Zoltan Fabri, 1963

Remek delo mađarskog reditelja iz generacije šezdesetih Zoltana Fabrija (pomenimo još Karolja Maka, Petera Bača i Mikloša Janča), priča je o sredovečnom piscu Gaboru i mladoj Jevrejki Potji, tajnom paru ljubavnika za vreme nemačke okupacije Mađarske. Njihova društveno skrivena ljubav podudara se sa njenim pokušajem eskivaže režimskog progona, i pošto će se u momentu svog hapšenja ona nalaziti u Gaborovom stanu, Potja će zarad kamuflaže preuzeti identitet njegove tada odsutne ćerke. U toku sudskog isleđivanja, da bi sačuvala Gaborovu reputaciju, ona će tvrditi da je njegova ćerka, dok će on zauzvrat tvrditi da je ona zapravo njegova ljubavnica. Potresna sudska scena Potjinog negiranja sopstvenog identiteta u ime ljubavi, sukobljena sa Gaborovim negiranjem njenog iskaza u ime svog žrtvovanja, čini naše navijanje za ovaj par visoko emocionalnim angažmanom, suprotnim od političkog pogleda koji usmeravamo prema njihovim islednicima.

Treba dodati još jedan nivo tumačenja ove slojevite drame: kao osoba koja pripada migrantskoj kulturnoj tradiciji, lišenoj zemljišnog nasledstva, osećanja tradicionalne domaćinske pripadnosti i patrijarhalne kulturne identifikacije, Potja možda i stvarno oseća potrebu za figurom oca, stoga njeno lažno predstavljanje zapravo i nije laž u simboličkom smislu reči, već vrsta arhetipske razmene između dve različite evropske i biblijske društvene tradicije.

Biti ili ne biti (To Be or Not to Be), Ernst Lubič, 1942

Po priči scenariste Ninočke Mehera Lanđela, slavna komedija Ernsta Lubiča o članovima varšavske pozorišne trupe kojima je na početku rata (nagoveštava se da su neki od njih jevrejskog porekla), sudbina namenila ulogu života, prisilivši ih da se u stvarnim akcijama antifašističkog otpora, manipulacijom onih Nemaca koji redovno posećuju pozorište (jer ko je rekao da okupatori ne vole pozorište), preruše u sopstvene okupatore.

U centru zapleta su vođa ove trupe (kojeg sudbina po ko zna koji put sprečava da zaigra Hamleta) i njegova lepa supruga Marija (poslednja uloga Karol Lombard), koju ne samo nemački, nego i poljski oficir (koji radi za saveznike), pokušavaju da romantično zavedu, što priču dovodi do urnebesnih vrhunaca peripetije i prerušavanja. Dok pratimo scene u kojima ovi glumci igraju sopstvene progonitelje uključujući i samog Adolfa Hitlera, pitamo se da nisu možda i ostali filmovi o pokretu otpora, zapravo prerušene drame o dramskim umetnicima i njihovim profesionalnim inscenacijama.

Nalik špijunima, i glumcima je u opisu zanimanja da oponašaju tuđe identitete, pa će i junaci ovog filma metodskim oponašanjem srednje-evropskih manira, afektivne uglađenosti i diplomatske zavodljivosti, sebe ubaciti u neprijateljske redove i u poslove nemačkih kancelarija. Niz situacija u kojima jedni druge putem različitih imitacija, moraju spašavati od gestapovih kandži kulminiraće u sceni režiranog haosa, koja će zbunjenim Nemcima u sred njihovih rezidencija, delovati kao tipična svakodnevna varšavska kolotečina.

Neverovatan je čin kojim su nemački okupatori prikazani kao žrtve zavere, dok su predstavnici potčinjenog naroda prikazani kao gospodari konspiracije. Ako spadate u osobe koje zavereničke teorije svrstavaju u domen naivnih izmišljotina i urbanih mitologija, ako ste uvereni da se tajna nameštanja, zakulisne igre (i skrivene kamere) nalaze samo u svesti usamljenih pojedinaca, znajte da su to takođe mislili i nacisti u ovom filmu. I znajte da su na kraju ove trijumfalne komedije, baš te konspirativne operacije proslavile ove glumce, pa su posle uspešnog prebega oni konačno zaigrali Šekspira u njegovoj postojbini. Mazal tov.

Podeljeni propadamo (Musime si pomahat), Jan Hrebejk, 2000

Kao svojevrsni rimejk "Oskarom" nagrađenog čehoslovačkog filma "Trgovina na korzou" Jana Kadara iz 1965, "Podeljeni propadamo", takođe nominovan za Oskara, ne potencira toliko čin sakrivanja proganjanih Jevreja od očiju samih Nemaca, koliko od njihovih gradskih suseda i običnih čeških građana. Uz diskretne slojeve crnog humora, film prikazuje naizgled prosečnog roditeljskog autoriteta koji zajedno sa članovima svoje porodice stupa u ilegalne akcije pokreta otpora, a njegova patrijarhalna uloga muža i domaćina poprimiće teret društvene maske koju je na sopstvenom licu sve teže održati.

Prikazom običnih ali napetih društvenih situacija, ova se priča nadovezuje na čuvenu filozofsku tezu Karla Jaspersa o banalnoj prirodi zla (teorija koja uzroke fašizma nalazi u normativnom modelu ponašanja građanske klase i njihovim svakodnevnim društvenim navikama tokom perioda nemačke diktature). Dok gledamo ovu kritiku nenamernih običajnih slučajnosti u službi očuvanja vladajućeg poretka, sam čin genocida sagledavamo ništa manje nego kao posledicu neutralnosti, pomirljivosti i političke pasivnosti većinske srednje klase.

"Podeljeni propadamo" nije na listi samo zbog političkog zapleta, već zbog brižljive razrade likova razapetih između društvenih okolnosti i varljivih utisaka svakodnevice u kojoj moraju participirati. I pored jasnih političkih konotacija, film opisuje paraniodna osećanja, psihološki nezavisna od situacije u kojoj se junaci aktuelno nalaze. Kao i ostali filmovi sa ove liste i ovaj opisuje društvenu transformaciju motivisanih civila i članova otpora, primoranih da pred okupatorom sebe predstave kao obične ljude i da u situacijama koje samo spolja deluju normalne, postanu scenaristi svojih manira, producenti kućnog vaspitanja, glumci svojih osećanja i reditelji sopstvenog društvenog ponašanja. Zapravo, autori ovog kao i ostalih filmova sa liste, ne predstavljaju samo sudbine svojih junaka, već i simboličku masku njihovih tvoraca, dramskih umetnika koji po prirodi svog scenskog posla, redovno pripadaju nekom pokretu otpora.






Lokalne Novine Obrenovac


Vuk Ilić PR Agencija za izradu i održavanje WEB portala LOKALNE NOVINE Obrenovac
Portal LOKALNE NOVINE je javno internet glasilo registrovano pod brojem : IN 000333
Upotreba autorskog materijala objavljenog na stranicama ovog portala dozvoljena je uz obavezno navođenje izvora
Ostale uslove korišćenja portala pročitajte OVDE