Obrenovac, 12.05.2021

INDIGO, FIĆA, KASETA...


Izvor: nova.rs/Matija Jovandić/Lokalne novine | Obrenovac, 20.01.2021.
101 stvar koju više ne koristimo

Foto:Jiri Duda / Česká ilustrační fotografie;Yuval Helfman / Alamy ;Ken Blaze / Stockimo / Alamy; Torsten Sukrow/SULUPRESS.DE / AFP ; Wavebreak ; Vladimir ; Vincenzo Lombardo / robertharding ; Peter Scholey / ImageSourceIsaakjan / Alamy; hutterstock By Veronika Kovalenko


Audio i video-kasete, indigo papir, nalivpero ili mašinu za ručno mlevenje mesa neko još možda i koristi, ali je teško poverovati da neko sad snima podatke na flopi-disk, šalje poruke na pejdžer, fotografiše “idiotom” i igra se tamagočijem, a još manje da okreće brojčanik telefona, nosi najlon čarape sa dlakama, melje tek isprženu kafu iz pržuna na ručnom mlinu, košulje glača peglom na žar, a hranu i piće drži u ajskasni.

O svim tim, i mnogim drugim, stvarima piše Ana Ristović u nedavno objavljenoj “Knjizi nestajanja” (Arhipelag). Poznata pesnikinja u knjizi sa podnaslovom “kratka šetnja kroz iščezlo” sabrala je 101 svoj zapis o stvarima, od onih malih poput ukosnice do većih kao što su “fića”, “stojadin” i crveni kiosk, a našlo se mesta i za telefonsku govornicu, kaljevu peć, pa i jednu sodadžijsku radnju.

“Njeno zlatno vreme bio je kraj osamdesetih i početak devedesetih, kada su video-klubovi planuli po podrumima, garažama, iznajmljenim stanovima; tamo si dolazio poštujući pravilo da kaseta koju si iznajmio bude premotana, tj. vraćena na početak. U njima su se svojevremeno kupovale i prazne kasete koje su bile upotrebljene za snimanje omiljenih muzičkih spotova sa MTV-a ili onih sa TV-a”, piše Ana Ristović.

https://www.youtube.com/watch?v=X1d34Lq_7aM&feature=emb_title

Televizori su tada imali katodne cevi, na njima su ponegde bili heklani miljei (šustikle) ili replike venecijanskih gondola, a za one crno-bele bilo je smišljeno nešto što se zvalo kolor filter, koji je, piše autorka, prvi i jedini put videla kao dete kada je kum njenih roditelja namakao tu plastičnu foliju preko ekrana pred prenos fudbaske utakmice jer je bilo “važno razlikovati boju dresa i figure”.

“A kada je spušten veo, uzavrele su boje. Bila je to, zapravo, neka čudna mešavina zelene, crvene i plave sa proplamsajima žute koja je dodatno doprinosila zbrci nerazlikovanja. Jer, sada su se svi prelivali u papagajskim bojama, bez obzira na to da li su im dresovi bili crveno-beli ili crno-žuti ili crno beli; i ono što nije trebalo da bude obojeno, bilo je obojeno, a mali televizor ‘EI Niš’ buktao je zajapuren kao tinejdžer koji je uradio nešto za šta zna da nije ni smeo i sada ne zna kako da se iz cele stvari ispetlja”, opisuje ovo “čudo tehnike” pesnikinja.

Zašto baš te stvari?

– U početku sam birala predmete koji ne pripadaju nekoj drevnoj prošlosti, već su na neki način imali kratak rok upotrebe, poput audio-kasete, video-kasete, flopi-diska i nekih gedžeta, neke stvari koje su bile neophodni deo nekadašnje tehnologije, korišćene do pre nekih 10-20 godina i pripadaju 20. veku, a danas nemaju maltene nikakvu upotrebnu vrednost. A onda sam interesovanje proširila i na neke starije stvari koje nisam imala prilike sama da vidim, ali me istraživanje preko knjiga i interneta vodilo do njih. To je, na primer, ajskasna, prvobitni frižider, ili sodadžijska radnja u kojoj nikada nisam bila. Onda sam počela da pitam i starije generacije za neke stvari koje poseduju ili su posedovali da mi ispričaju nešto o njima – kaže Ana Ristović.

Među tim stvarima koje su koristile starije generacije su i “cviker, lornjon, monokl”, sat sa kukavicom, pa i “kutija za cigare sa pticom hvatalicom”, ručni mikser ili ručni aspirator, pored kredenca u kom je mašina za ručno mlevenje mesa, bio je drveni frižider ili ajskasna, koju su sredinom 20. veka snabdevale ledadžije sa Tašmajdana, a u kuhinji, negde kod “kuvarica” i sveske s receptima i ručni mlin za kafu, kao i pržun (“mali, ručni, pripitomljeni pakao” koji “zelena zrna kafe pretvara u smeđa”)…

I tu je “smederevac”, jer “domaćice su se klele u njegovu brzinu – bio je to najekspresniji šporet među šporetima”.
“Na šporetu zvanom ‘smederevac’ mogao si i da kuvaš, i da se pomoću njega greješ, i u doba sankcija i oštrih oskudica, srećan je bio onaj ko ga je posedovao”.

Na pomen ovog šporeta, primećujemo da se on koristi i danas, kao i još neke stvari iz “Knjige nestajanja”, poput albuma sa fotografijama, plehanih šolja, haubi za kosu (istina, u salonima samo), gramofona i ploča… Kako na to gleda autorka knjige?

– Kao na predmete koji su možda tehnološki zastareli u nekom smislu, neki drugi aparati su ih prevazišli, ali bez njih i dalje ne možemo. Oni i dalje postoje kao nešto što upotpunjava našu svakodnevicu, a sve ređe se koristi. Uzmimo spomenar. Ne znam koliko deca danas koriste spomenare, ali oni i dalje postoje, kao i leksikoni, iako se zabava dece danas svodi na nešto drugo. Knjiga nije zamišljena da bude arhiva onog što je zauvek nestalo, nego onoga što polako iščezava, dajući prednost nekim drugim, modernijim stvarima – kaže Ana Ristović.

Predmeti o kojima piše, priznaje ona, bude nostalgiju, “s tim da ta nostalgija nosi sa sobom i svest da prošlo vreme nije nužno i bolje vreme”.

– Naravno, ne mogu biti nostalgična prema danima restrikcija struje, opšte nestašice… Ali možda sam nostalgična za sobom samom iz tog doba, jer mladima stvari drugačije izgledaju iz njihove perspektive, pre svega zbog njihove nevinosti i naivnosti – navodi ona.

Prema nekima od stvari, kao što su rolšue ili pisaća mašina, oseća se daleko ličniji odnos autorke nego prema nekim drugim stvarima. To potvrđuje i ona.

– To su uglavnom oni predmeti za koje me vezuju sećanja na detinjstvo i ranu mladost, a i dalje ih čuvam. Na primer, čuvam tu pisaću mašinu, iako je neupotrebljiva. Nju je koristio moj otac (pesnik Aleksandar Ristović, op. aut), kasnije sam i ja na njoj kucala svoje prve pesme. Gramofon i dalje posedujem, ali nemam odgovarajuću iglu za njega, trebalo bi da je nabavim, pa da ga aktiviram, kao i gramofonske ploče koje ne mogu da slušam jer mi gramofon ne radi. To su sve neke stvari koje imam i dalje u svom stanu. Ili petrolejska lampa, koja me podseća na dane restrikcije struje osamdesetih godina kada bez te lampe noću nije moglo da se funkcioniše – navodi Ana Ristović.

Pišući o nekim od predmeta, podseća na vreme kada se išlo na časove domaćinstva, na tablama se pisalo kredom i časovi biologije su se držali uz grafoskop, a na fizičko se nosile cvičke (baletanke, “bile su od crnog skaja i sa mekanim sivim đonom od veštačke prevrnute kože koji se strašno klizao”), nosili se grejači za noge (“neprestano nas podsećajući da je svako vreme vreme za VEŽBANJE i za DISKOTEKU i za poskočne korake”)…

https://www.youtube.com/watch?v=FsZIO-vmn3c&feature=emb_title

Na vreme kada su se sakupljali se herbarijumi, užinale se viršle u zemički iz crvenog kioska (“pionir prodaje brze hrane u Beogradu i mesto okog kojeg se, sedamdesetih i osamdesetih uvek stvarala gužva”), žvakale cigaret-žvake, igrali se lastiš i klikeri, igračke su bile klik-klak i jo-jo, pravile se skijice od gajbi, mangupi su nosili praćke, a na tranzistoru se slušali “Ozon”, “Oblak u bermudama” i “Diskomer”.

“To je isti onaj radio-tranzistor koji je tvojoj majci dok te je rađala u bolnici u Narodnog fronta, tvoj otac slao preko konopca, do prozora sobe na trećem spratu”, piše Ana Ristović.

Bilo je to i vreme kada su se na ulicama viđale “fiće”, “stojadini” i “trabanti”.

“Bio je to jedan od retkih nekadašnjih automobila koje kada pogledaš shvatiš da u tebe gleda lice krupnih razrogačenih očiju-farova, majušnog nosa i metalnih-branik usta razvučenih celom dužinom u suzdržani, pritajeni osmeh. U tebe je gledalo detinje automobilsko lice koje te je toliko godina suočavalo sa jednostavnošću, suštinskom naivnošću jednog doba koje se više nikada neće ponoviti. Slične oči-farove imali su i ‘reno 4’, ‘folksvagen-buba’, ‘trabant’ i ‘spaček’, pa i nešto kasniji ‘stojadin’, mada je ‘fića’ sasvim sigurno imao najveće i najzačuđenije oči od svih”, deo je opisa ovog automobila iz pera pesnikinje.

“Fiću” je smenio “jugo”, a tranzistor vokmeni.

“Kriv je bio ‘Flešdens’, ‘Futluz’, ‘Brejdens’ i svi ti filmovi osamdesetih koje su tadašnji tinejdžeri gledali da bi onda od roditelja tražili da im kupe vokmen. Naravno, vokmen nije mogao bez pomenute kasete. On je tražio još nešto što je odlazilo u istoriju, a to su bile rolšue. Vokmen je sahranio MP3, a rolšue – roleri”, beleži na početku zapisa “Vokmen” autorka.

Kasete, kaže, čuva i danas.

– Imam još neke kasete na kojima sam snimala samu sebe kao dete, glumeći da vodim radio emisiju. Podsećaju me i na ono vreme kada smo snimali muziku i pravili neke svoje plejliste. Naravno, te kasete koje čuvam su i dokaz mog tadašnjeg, a i današnjeg, muzičkog ukusa i sazrevanja i imam ih prilično mnogo. Ali mi trenutno nedostaje kasetofon da bi ih slušala – priča Ana Ristović uz osmeh.

Da može u neki kofer da spakuje predmete o kojima je pisala, šta bi to bilo, šta bi sačuvala?

– Taj kofer bi svakako bio onaj koji pominjem u knjizi, kofer bez točkića. A svaka od tih stvari mi je draga, ne bih znala šta da odaberem. Ponela bih svakako pisma i razglednice, pogotovu one iz mesta bivše Jugoslavije koje sam dobijala od prijatelja sa letovanja, pisma kojima smo komunicirali ranije. Imala sam običaj da se dopisujem sa drugarima iz škole kada smo na letovanju. Ja sam, na primer, negde na letovanju i šaljem pismo. To pismo često stigne posle mene, ali nije važno, to je jedan značajan trag. I svakako bih sačuvala i te kasete. Jedina stvar sa kojom zaista ne znam šta bih, jer ne znam čime bih mogla da ga pokrenem, to je flopi-disk. Ja i danas imam neke flopi-diskove sa svojim pesmama, kao bekap, ali njih da otvorim nigde ne mogu – priča nam ona.

Verovatno se svako ko je puštao kasete seća i razmrsivanja kad se ona upetlja u vokmen ili kasetofon (pinceta, makazice, traka, pa neizbežna olovka za namotavanje), a i flopi-diskovi imali su svoje minuse, formatiranje i malo prostora.

O (ne)mogućnostima flopija, Ana Ristović beleži anegdotu u kojoj sin objašnjava majci zašto komšinici ne može da prebaci ceo film na njega, nego samo “shortcut”:

“Kevo, to ti je kao da si kupila novu bundu i stavila je u plakar. Možeš da na ceduljici napišeš: ‘Bunda je u plakaru’ i, dok si kod kuće, kada pogledaš u ceduljicu, otvoriš plakar i bunda je tu. Ako hoćeš da pokažeš bundu komšinici, i poneseš samo ceduljicu (shortcut), ona će lako shvatiti gde se bunda nalazi, ali kada otvori svoj plakar, neće moći da je vidi”.

Ana Ristović piše i da se radu na računaru učila na “Galaksiji”, čiji je idejni tvorac Voja Antonić, podsećajući i da je istoimeni časopis onomad pokrenuo akciju da svako napravi svoj računar, objavljujući kompletno uputstvo. I dok su majke krojile odeću po krojevima iz “Burde” (o kojima takođe piše), deca su pravila računare.

https://www.youtube.com/watch?v=NPDcvZwGBMA&feature=emb_title

Šta smo prelaskom sa pisaćih mašina na tastature, a sa pisama na mejlove dobili, a šta smo izgubili?

– Mnogo toga smo dobili, svakako. Promenile su se i aktivnosti i sam način razmišljanja, bar kad je reč o nama, piscima i odnosa prema tekstu. Nekada je to bilo mnogo teže. Ja, doduše, i dalje prvo pišem rukom, pa onda to unosim u kompjuter. A ranije, ako ste morali da ispravljate neke stvari na mašini, morali ste da ih precrtavate i brišete korektorom, a mašine su bile i bučne. Pisala sam o tome kako sam morala da postavljam jastuke ispod nje da se ne bi komšije bunile, a sada možete da radite do kasno u noć. U tom smislu kompjuter ima mnoge prednosti u odnosu na stari način zapisivanja teksta. Ali opet, pisaća mašina za sobom nosi pečat nečeg možda intimnijeg, ličnog, što kompjuteri koje dograđujete i menjate svakih nekoliko godina nema – smatra Ana Ristović.

A među predmetima koji su, kako kaže autorka, imali kratak rok upotrebe odmah padaju napamet pejdžeri. Pejdžeri su mogli da se vide devedesetih, oni mlađi su ih eventualno videli u seriji “Žica” (Wire), a pesnikinja se seća i poruke o kojoj se tada pričalo: “Sine, molim te, vrati se kući, zaboravio si pejdžer. Tata”.

https://www.youtube.com/watch?v=5nc6ZTlZa9I&feature=emb_title

“Pomenuti sin danas verovatno koristi smart HPCMX Galaxy RACV OMEGA XXZ telefon koji mu sam odgovara na poruke i kada on to želi i kada ne želi”, piše Ana Ristović.

Taj telefon daleki je potomak telefona od bakelita na kom se broj birao okretanjem brojčanika, više nego uspešno nadmašio je i nekadašnje polaroid fotoaparate i “idiote”, u njemu su i nekadašnji vokmen, i digitron, i album sa fotografijama, i tranzistor, i telefonski imenik…

I nema kablova, čak ni onih u obliku priveska, kao ni telefonskog dvojnika. Za one koji su zaboravili ko je to, tu je zapis Ane Ristović:

“Gotovo po pravilu, svi telefonski dvojici bili su skloni dugometražnim telefonskim razglabanjima, činilo se, u stvari, da je telefonski dvojnik osoba koja i ne čini ništa drugo osim što po čitav dan telefonira. Kod onih sklonijih teorijama zavere dvojnik je u vreme bivše Jugoslavije, a kasnije i s početka Miloševićeve vladavine bio špijun koji je proveravao vaše političke stavove i jedva čekao da osobi sa kojom pričate opletete i opljujete predsednika i državu”.





Lokalne Novine Obrenovac


Vuk Ilić PR Agencija za izradu i održavanje WEB portala LOKALNE NOVINE Obrenovac
Portal LOKALNE NOVINE je javno internet glasilo registrovano pod brojem : IN 000333
Upotreba autorskog materijala objavljenog na stranicama ovog portala dozvoljena je uz obavezno navođenje izvora
Ostale uslove korišćenja portala pročitajte OVDE