Jutros sam se ustao i otišao da kupim 30 ruža.

Odlučio sam da ulepšam dan 30 žena. Prošetao sam se kroz grad, i onako smotano sa 30 ruža u naramku prošao centrom. Nisam birao kome ću dati ružu, nije mi bilo bitno da li je devojčica, gospodja, devojka, baka...

Nešto iznutra mi je govorilo kome je taj znak pažnje potreban i kome da se obratim sa "izvolite" i samo nastavim. Za svaku ružu sam dobio ili osmijeh ili "hvala", što me je začudilo. Bez ružnih reakcija. I tako šetajući i deleći...ostala mi je jedna ruža...

Hodao sam i dalje, ali nisam imao potrebu nikome da je dam. Nijedno žensko biće koje mi je prilazilo u susret, nije pustilo tu unutarnju emociju i "dozvolu" da uradim to. Nakon 20 minuta sam odustao, seo na klupu i nešto razmišljam...pa možda je ta ruža rezervirana za onu moju. Znate onu moju? Onu što sam vam pričao…

Da je čekam, da se nadam da postoji, i da je red da mi već dodje.. Ostavio sam ružu na klupici, okrenuo se i otišao. Nisam hteo gledati iza sebe, nisam hteo videti ko će je uzeti i da li će je iko uzeti. Neka bude nekome iznenađenje, neka se netko obraduje, neka se ta ruža dogodi slučajno.

Isto onako kako ja očekujem nju....slučajno.......