Moje ime je Asa, ovo je 11. mesec kako sam na putu, i prolazim kroz najteže dane mog putovanja. Ja sam izbeglica iz Avganistana. Kao što znamo pravo na slobodu ima svako biće koje diše. Sada sam u Srbiji, došao sam ovde da spasim život i da bez ograniÄ�enja i pretnji služim Ä�oveÄ�anstvu, ali se suoÄ�avamo sa mnogo poteškoća zbog naredbi vlada. Oni su uništili prostor koji je bio sklonište za više od hiljadu izbeglica i onda su nas poslali u kampove. Ali „kamp“ je samo ime, u suštini ovo je kao zatvor, ne daju nam da se slobodno krećemo. ÄŒak ni da odemo u nabavku. Ni vozaÄ�i autobusa nas ne puštaju u autobuse. Deluje kao da smo mi najveći neprijatelji Srbije. Imamo mnogo problema u ovom kampu. Grupa lokalnih mafijaša svako veÄ�e pokuša da uhvati i pretuÄ�e nekog od nas. Ne možemo da se bezbedno krećemo van i oko kampa. U kampu rade zaposleni Komesarijata. Oni nas tretiraju na veoma neljudski naÄ�in. U biti, oni ne znaju za humanost. U Srbiji svi imaju kućne ljubimce. Ako bi samo dotakli njihove ljubimce oni bi bili spremni da nas strpaju u zatvor zauvek. Mislite o tome da smo i mi ljudi, koji imaju majke, oÄ�eve, sestre, braću…. šta će se desiti sa njima? Svi priÄ�aju o tome kako su krijumÄ�ari loši ljudi. Prvo što želim da pitam; šta je razlog tome da su krijumÄ�ari mogli da zapoÄ�nu svoj biznis ovde u Srbiji? Drugo; ko je veći krijumÄ�ar, neko ko prešverca kilogram marihuane ili sve ove vlade, koje prave biznis od života hiljada ljudi? Ali niko ne sme da kaže ništa protiv toga. Zašto? Danas smo mi u ovom velikom problemu, ali ako ovi zakoni ostaju na snazi možda će oni i vas uskoro ugroziti. Mi znamo da svima deluje da su izbeglice problem za Srbiju, ali ako se stavi još veći pritisak na njih (nas) to će doneti samo još više problema. Zapamtite jednu stvar, ono što Ä�inite danas, o tome će vas pamtiti zauvek. Molim vas radi ljubavi i poštovanju prema ljudskoj vrsti, pustite nas da budemo slobodni. Ne želimo hranu ni odeću, samo želimo da se krećemo slobodno, samo slobodu kretanja.

Uslovi u logoru u Obrenovcu su i dalje loši kao na poÄ�etku kad je taj logor otvoren. Nema tople vode, neki ljudi idu na reku da bi se okupali. Nema kuvane hrane u kampu, a pošto ljudima nije dozvoljeno da koriste kuhinju kampa, kuvaju sebi na vatri u okolnom šumarku. Od samog poÄ�etka, otkada su ljudi prebaÄ�eni u ovaj kamp (posle rušenja baraka) prećeno im je da ne smeju napustiti objekat (bivše vojne kasarne) i svako malo im se limitira sloboda kretanja. Oko kampa neprekidno patrolira policija. Ako uhvate nekoga van logora, osobi se preti da će biti deportovan za Preševo ( zatvoreni logor blizu Makedonske granice odakle ljude redovno deportuju nazad u Makedoniju), takoÄ‘e poznati su sluÄ�ajevi fiziÄ�kog zlostavljanja ljudi koji su napustili logor bez dozvole. Posebne žalbe stižu na zaposlenog komesarijata, osoba koja se navodno zove Mohammed, koji fiziÄ�ki zlostavlja, bije i ponižava ljude. Svi u upravi znaju o njegovom sadistiÄ�kom ponašanju ali oÄ�igledno je zaštićen od strane svojih nadležnih. U logoru postoji soba (ćelija) za kažnjavanje gde se ljudi drže zakljuÄ�ano 24Ä�asa bez hrane. RasistiÄ�ke segregacije su sve Ä�ešÄ‡e, veoma upadljive u gradskom prevozu, ljudima se odbija ulazak u autobuse (iako se većina lokalaca vozi bez karte) ili im se naplaćuju ogromne cifre za prevoz do Beograda. Pre nekoliko dana uprava kampa je pokušala da uvede novi sistem da samo odreÄ‘eni ljudi koji poseduju takozvani „papir za kupovinu“ mogu da izaÄ‘u iz kampa. 27.maja uprava logora je zatvorila sve izlaze iz logora. Podelili su nekoliko tih papira ( jednoj osobi po grupi) i objavili da ostali neće dobiti dozvolu za izlazak. Kada su se ljudi pobunili protiv novog pravila, uprava je uvidela da njihov plan neće proći i otvorili su kapiju.