Zato je jako vazno to poverenje i opravdati. Istina je da nije lako i da biti roditelj nosi odredjene zrtve,koje imate potrebu da polazete kako bi svom detetu obezbedili sto bolji zivot i uslove u istom. Naravno da tu ima i preterivanja,pa sad trenutno vlada opsta prezasticenost dece,a do osamostljivanja skoro da i ne dolazi. Ispravno je da porodica treba da bude oslonac u svakom segmentu zivota,ali cilj je da i deo porodice osnuje svoju porodicu i bude isti takav oslonac svojoj novoosnovanoj porodici. Na ovakve korake ljudi se sve teze odlucuju,razliciti su razlozi za to-materijalno stanje,nezaposlenost,neki.ne vole odgovornost,obaveze i sl...ali mislim da tu ipak prednjaci „sloboda“ koja je zavladala,vise se ne zna ko je tu jaci pol... Jedna od takoreci posledica te „slobode“ je i to da se sve vise radjaju deca sa problemima u razvoju... Necu iznositi statistike sada i od pre desetak godina,koje su definitivno zabrinjavajuce. Postoje razne spekulacije da li je to posledica vakcinacije,ratova,losih navika i nacina zivota (narkomanje,alkoholizma..),genetskih mutacija i sl.ali verujem da je svako misljenje opravdano,jer sve se desava sa razlogom,a neki od uzrocnika su i naucno dokazani.

Bitka koju vode porodice,koje zadesi ovakva nemila situacija je tesko razumljiva velikoj vecini,nelagodnosti,predrasude i osude koje prozivljavaju se ne mogu opisati,a sa njihovom borbom se retko ko moze poistovetiti. Pa zato tu borbu svako od njih razlicito vodi.

Porazeni su oni koji su samim saznanjem o situaciji u kojoj ce biti citavog zivota,odmah odustali od borbe,vec u prvi mah su sebe videli kao gubitnika,pa sebe pocnu da krive,da osudjuju jedan drugog,da sazaljevaju svoju sudbinu...toliko postanu negativni  da to utice na sve oko njih,a posebno na dete...a takvim svojim ponasanjem dete uskrate za mnoge sposobnosti i mogucnosti koje je moglo ostvariti,a da pritom nisu ni svesni sta su ucinili svojim potonucem!

Naravno da je potrebno vreme da se slegne,da se rezonuju mogucnosti,opcije,ali to uglavnom potraje i izgubi se dragoceno vreme. A svaki minut,u pojedinim slucajevima, je jako vazan. Moram da napomenem da se mozak razvija aktivnoscu,da razvoj artikulacione baze traje do 7-8 godine zivota...to su samo neke od cinjenica koje su vazne za rehabilitaciju. A mnogo cemu mozete i sami doprineti. Time sto cete svaki gest,potraznju,potrebu deteta u skoku ostvariti,ne znaci da ste mu pomogli i da ga volite,naravno ako to traje duze od predvidjenog perioda,vec to znaci da ste svaku njegovu sposobnost za osamostajivanje i volju za aktivnoscu sputali. A ako to traje godinama,odnosno tokom perioda kada ono treba da razvije sopstvenu funkcionalnost,njegov mozak ste jos vise ulenjili i on vise nema interesovanje da nesto samostalno uradi,nema interesovanje za igrukomunikaciju,nema stecene potrebe i navike koje svako dete treba i moze da ima,bez obzira da li ima razvojnih poteskoca ili ne.

Sve je ovo na neki nei nacin i razumljivo i normalno,vecinu osecanja covek ne moze da kontrolise i ne razmislja o posledicama unapred.

Predati se na pola puta,a da pritom ste u ozbiljnoj prednosti,cak za citavu duzinu,ispred nauke i misljenja strucnjaka (koji nerado priznajem,ali ima ih takvih,jos brze odustnu),je pogresno. Ne treba to sebi dopustiti,svaki napredak je pobeda,treba se voditi time da znata zbog koga i za sta se borite. Dodje momenat kad vam se ucini da nema dalje,sve se rusi,imate utisak da ste na pocetku,ali ne,to je onaj djavolak koji testira,ali ne dozvolite i da preovlada!

Retki su oni koji pobedjuju,jer ipak je to nesto sto dodje kao grom iz vedra neba,i tesko je se sastaviti i pobednicki napadnu novonastalu situaciju...ali ima ih... Kod njih nema sazaljevanja,uhvate se u kostac i verujte,nema te utakmice sa zivotom koju ne mogu dobiti. Kod njih postoji i kazna i nagrada,svojom predanoscu karkteristicne sterotipe u ponasanju dece,kontrolisu,izoluju sve nuspojave,rade na svemu sto je do njih,a to je kljucno,jer ipak su oni ti koji najvise vremena provode sa detetom,i najbolje ga poznaju...za pobedu je potreban  svakodnevni rad,ne moze se oslanjati na posetu terapeutu 2-3 puta nedeljno,potrebno je svaki savet poslusati...tezak je to i mukotrpan rad,ali ima rezultat...a to je najbitnije. Recenica-ne moze on to,ne treba da postoji,mora se probati,vezbati,a svaki trud i rad dovodi do ublazavanja nedostatka.

Pogresno je i misljenje- on je takav,treba ga razumeti! S obzirom u kakvom drustvu zivimo,gde se retko ko razume,neosnovano je ovakvo misljenje. Sva deca treba da budu ravnopravni ucesnici,dobro integrisana i socijalizovana,a pre svega drustveno korisna! A drustvo im to sigurno nece obezbediti,svakako da ce zakonom usvojiti odredjene programe,ali ne i sprovesti u onoj dozi strucnosti i podrske,kakva je neophodna,uvek ce nesto nedostajati,nazalost...

Znam da sve ovo iziskuje dosta strpljenja,pre svega novca(terapeuti,defektolozi,psiholozi,gorivo,nacin ishrane...),znam i da je jako tesko gledati teskocu izvodjenja prvog koraka,reci,nerazumevanje najosnovnijeg naloga,obavljanje osnovnih potreba svakog zivog bica...sve znam...ali istrajte! Ne odustajte,imajte na umu da deca ostaju posle vas,pripremite ih za to,dajte sve od sebe i opravdajte poverenje koje vam je dato!

Svako saznanje da si koristan sebi i drugima budi osecaj srece i zadovoljstva!

А.К.