Još iz detinjstva se možemo setiti Pepeljugine staklene cipele, kao i malih crvenih cipelica koje u Čarobnjaku iz Oza nosi Doroti. A danas živimo u eri popularne beletristike koja je lansirala serije poput “Sex i grada” i “Tračare”, a od cipela kao što su Manolo Blahnic i Jimmy Choo-a, stvorila modni kult.

Svaka devojka ima jedan par cipela – koji živi život za sebe. Često taj par postane poseban u trenutku prvog isprobavanja u radnji, a nekad tu titulu ponese posle neke manifestacije na kojoj su bile zajedno sa nama. Jedan par cipela u ormanu može potpuno da nas odredi. Te cipele nas čine da se osećamo potpuno drugačije, ulivaju nam novu dozu sigurnosti zbog koje smelije koračamo. Garderobu biramo posebno prema tim cipelama, a stav koji zauzimamo nas čini najsrećnijim na svetu. Nije važno kakve su te cipele, da li su trenutni trend ili su u našim ormanima već godinama – one su posebne svaki put kada se obuju. Takve priče srećemo i u književnosti. Evo nekoliko momenata kada su cipele izletele u prvi plan romana...

Iako se opisuju i cipele koje nose muškarci, poput Raskoljnikovih cipela iz romana „Zločin i kazna“, sa kojih junak panično pokušava da ukloni kapi krvi – ipak su žene te koje nose važne literarne cipele, koje najčešće upućuju na višu simboličnu vrednost.

U detinjstvu smo se susreli sa knjigom „Baletske cipelice“ od Noel Stritfild u kojoj upoznajemo Fosil sestre. Svaka sestra želi baletske cipele, bele dečije papučice i cipele od kože sa trakom oko zgloba. Međutim, svaka od njih je naučila u porodici da za sve što požele moraju same da zarade i priušte. Ovaj komplet baletskih cipela postaje njihov jedini cilj i radnja knjige prati borbu sestara za njih.

U tinejdžerskoj knjizi Džudi Blum „Bože, da li si tu? Ja sam, Margaret“ glavna junakinja ima dvanaest godina . Njena tinejdžerska drama započinje u trenutku kada joj je ulazak u “cool” ekipu zavisio od njenog obuvanja. Naime, morala je da nosi mokasine, ali bez čarapa. Majka je ovaj momenat smatrala budalastim, dok je Margaret davala sve od sebe – da bi na kraju dobila mnoštvo plikova i žuljeva, ali ne i ulazak u klub odabranih.

Kasni viktorijanski roman Tomasa Hardija – Tesa od D’Urbervilovih napominje kroz svoju fabulu važnost čistih cipela. Tes i njene prijateljice na putu ka crkvi nailaze na baricu i nagovaraju Angela da ih prenese preko nje, kako bi sačuvale svoje najbolje cipele. Ali, kasnije u romanu, kada se Tes zaljubi u Angela – njena privrženost se može ogledati upravo u njenom odnosu prema cipelama. Više joj one nisu važne, čak ih pozajmljuje devojci koja ih nosi sa gađenjem i odnosi se prema njima kao prema smeću. Više to ništa nije važno za Tes, simbolika je jasna. Posmatrajući iste prašnjave i iznošene čizme, Tes uviđa koliko joj je život pre Angela bio prazan.

U romanu « Crni princ » Iris Murdok upoznajemo Džulijan, junakinju u njenim dvadestim godinama koja sreće znatno starijeg pisca Bredlija. Trenutak njihovog susreta je duboko filozofski postavljen – što je i sama autorka nekoliko puta napominjala. Bredli je poznanik, ali i rival Džulijinog oca. Džulija ga sreće jednog dana ispred prodavnice cipela, pred kojom ona stoji bosa. Bredli joj pozajmljuje čarape, a potom joj kupuje par ljubičastih čizmi. « Džulija je bila presrećna, a Bredli je osećao posebnu vrstu samozadovoljstva i razigrane pobede. » Ova scena karakterološki oblikuje Bredlija kao pisca, pokazuje njegovo likovanje nad simboličnom pobedom svog protivnika – on je taj koji obuva njegovu kćer. Nešto posle ovog susreta, Bredli shvata da je ona zaboravila da mu vrati čarape. Postavlja se pitanje - da li je Bredli zaista pobedio?

Kiti, junakinja romana « Godine » Virdžinije Vulf odlazi na spavanje jedne večeri, baca cipele pri ulasku u krevet i kaže : »Najgora stvar u tome kada si visok jeste što su cipele uvek tesne. A bele satenske cipele – posebno. » Simbolički se bele satenske salonke i sandale najčešće povezuju sa venčanjem. Teskoba same junakinje se ponovo prenosi na cipele koje nosi.

Prust takođe koristi cipele kao važnu karakterizaciju u svom romanu « Jedna Svanova ljubav ». U trenutku kada Svan shvata svoju zavisnost od Odete, odlazi kod Germantovih u salon da prizna sve što oseća. Germantovi se spremaju za bal, kasne i ne stižu ni među sobom da razgovaraju, guraju Svana, ne slušajući ga. Istrčavaju iz dvorca i otvaraju kočije, ali vojvoda staje. Primetio je da je njegova žena obukla svoju crvenu haljinu na crne cipele, što je za njega bilo neprihvatljivo. Vraćaju se unutra, dok vojvoda insistira da se preobuje. Marsel Prust ističe ispraznost ovog para na ovoj sitnoj epizodi sa cipelama, koja zauzima ne više od jedne stranice romana.

Agata Kristi je najvažniji trag za otkrivanje zločina sakrila u naslovu jednog svog romana - «One, two, buckle my shoe ». U opisu jednih cipela ona govori kako su neugledne, iznošene i kožne sa velikom kopčom. Poaro će zaključiti da se radi o ženi između 40 i 50 godina, jer u tim godinama – važna je udobnost pre izgleda. Usputan opis cipela na kraju romana razrešava ceo zločin.

Doroti Parker piše kratku priču o plavuši koja je strašno nesrećna (Big Blonde). Ceo život junakinje Hejzel se vrti oko njene potrebe da, noseći izuzetno visoke štikle, osvoji suprotan pol. Par cipela koji svakodnevno obuva su sandale šampanj boje, koje su joj bezbroj puta napravile rane i žuljeve duž celog stopala. U jednom trenutku Hejzel pokušava da izvrši samoubistvo, ali ne uspeva. Sutradan ponovo ustaje iz kreveta i obuva iste nesrećne sandale, čime Doroti ističe nesrećnost svoje junakinje.

Roman « Cider with Rosie », autorke Lori Li stavlja u svoj centar jeftine, grube čizme. Autorku junakinja Rozi drži za ruku i zajedno sa njom nestaje ispod vagona. Rozi skida svoje čizme i puni ih cvećem. To isto čini i sa čizmama koje je autorka romana nosila. Njih dve zajedno nestaju u priči. Na kraju romana pešače bose ka kući – noseći čizme u ruci i sa osmehom na licu. Sav teret realnosti sabirao se u čizmama i svakom koraku koji se u njima pravio. Skinuvši ih – postale su slobodne i srećne.