Obično bih odsedao u privatnom smeštaju a jedne godine sam čak spavao u nekoj školi koja je preko leta bila pretvorena u spavaonicu za goste koji nisu bili oficijelno na festivalu, za mlade ljubitelje filma ili, jednostavno, za one koji nisu imali para za hotelski smeštaj. Ali glavna događanja nisu se odvijala u areni, najvećem bioskopu na svetu (na pojedinim projekcijama bilo je i po 12.000 ljudi) nego baš u jednom od pulskih hotela, u "Rivijeri”.

Tamo je postojala velika terasa na kojoj se okupljao ceo festival, gde su stizale vesti o tome kako je koji film prošao u areni, kao i o tome šta o njima misli Josip Broz. Naime, sa Briona bi svakoga dana stizao čamac na koji su utovarivani filmovi, odvoženi kod Tita i sutradan vraćani nazad. Kino-operater Bruno bi, vraćajući kopije filmova, ponekad procedio: "Smejao se“, ili: "Prekinuo posle prve rolne.“ Od njegovih vesti kasnije su, kažu, umnogome zavisile odluke žirija.

Kako bilo, mi klinci smo svaku noć posle projekcija provodili na terasi "Rivijere”, osluškujući šta prekaljene "filmadžije“ govore među sobom i učestvujući zajedno sa njima u prognozama, nadama i razočaranjima. Ruku na srce, to bdenje ponekad je bilo prilično dosadno i pretvaralo se u nagvaždanje o dogodovštinama koje sa filmom nisu imale baš mnogo veze. Ali jedne noći nam je književnik Joža Horvat, inače strasni moreplovac kome je brod bio usidren nekoliko stotina metara daleko od "Rivijere“, ispričao jednu interesantnu priču.

On, žena i sin su sav svoj imetak uložili u gradnju jahte ,,Besa” i 1968. krenuli na put oko sveta. Jedrenjak je bio solidno urađen, prepun savremene opreme, imali su dovoljno iskustva za jedan takav poduhvat pa je njihov kolektivni, porodični san najzad počeo da se ostvaruje.

Ono što nikako nisu mogli predvideti, a što se tokom njihove odiseje ispostavilo, jeste da je 1968. bila netipično uzbudljiva godina. Kao što je poznato, iz nekog razloga celokupno stanovništvo naše planete počelo je da se uzburkava; najpre se desilo ,,Praško proleće“, koje se odmah raširilo u svetsku studentsku pobunu, a ovo je, opet, naišlo na surovu reakciju onih koji su se uplašili za svoju omiljenu vlast. Svet, koji je dotad izgledao sasvim nepromenljiv, pucao je po svim šavovima. Bila je to, što se kaže, jako "turbulentna“ godina.

Horvat i njegovi su Atlantik prešli bez većih problema ali kada su stigli u Dominikansku republiku sačekao ih je haos građanskog rata. Nekako su nastavili dalje ka jugu, ali, kao po pravilu, gde god bi stigli nailazili su na revolucije, vojne prevrate, ratove. Srednja i Južna Amerika su plamtele. Nekako su se dokopali Pacifika i krajem decembra stigli u Indoneziju.

Prespavali su prvu noć u nekom pristaništu na Baliju, ali kada su rešili da nastave dalje lučka kapetanija im je saopštila da su se u okolini pojavili gusari pa im ne preporučuju isplovljavanje. Oni su se nećkali dan-dva i, najzad, shvativši da opasnost od pirata može trajati ko zna koliko, rešili da krenu na svoju ruku. Isplovili su trideset prvog decembra, poslednjeg dana te značajne godine. Novu 1969. godinu su dočekali na otvorenom moru, otvorivši flašu vina, specijalno čuvanu za tu priliku.

Sutradan ujutru je Joža, koji je bio na kormilu, na horizontu primetio veliki jedrenjak. Brod je naglo izmenio kurs i počeo da im se približava. Horvat je promenio putanju ali brod pratilac se uputio za njim. Shvativši da stvar postaje ozbiljna, probudio je ženu i sina. Brod im se naglo približavao sa očiglednom namerom da im prepreči put. Horvat je pokušao još nekoliko manevara ali nije vredelo, jedrenjak koji ih je progonio očigledno je bio brži.

Joža je predao krmu sinu, otišao u potpalublje i odande izvadio karabin sa snajperom, oružje koje je, na sreću, poneo predviđajući razne opasne situacije. Pogledao je kroz durbin i na palubi neprijateljskog broda ugledao nekog tipa koji im je davao znakove da stanu. Oba broda su se prilično ljuljala pa je mome poznaniku bilo teško da nanišani dovoljno tačno da bi onog preko puta oborio prvim hicem. U trenutku kada mu je najzad uspelo da ga nacilja, sin je povikao: ,,Šta kaže?! Nešto govori!”

Joža je začas sklonio kažiprst sa oroza i, ne skidajući neznanca sa oka, dozvolio mu da im se još više približi. Posle nekoliko trenutaka, začuli su jasno ono što im je onaj od preko puta poručivao: „Happy New year! Happy New year!!!”