Obrenovac, 09.05.2021

MAKSIMUM PET


Izvor: duda.rs/Daniela Bakić/Lokalne novine | Obrenovac, 01.02.2021.
Kad mi kažu “recite nam nešto o sebi… u dve tri rečenice“.

Foto:Piqsels


Pa kako prijatelju u dve-tri rečenice? Gde ja, ovolika, da ti stanem u dve tri rečenice…?

Vidi ‘vako, četrdeset i tri puta sam duvala svećice. I to u aprilu. Bik, da ne bude zabune. U podznaku lav. Za kile me ne pitaj, visoka – ‘nako, ni mnogo ni malo. Fali mi koji centimetar, naročito u situaciji kad pokušavam da nametnem autoritet deci, a oni me gledaju odozgo. Visoke na oca, obe. Još malo – neću moći da ih do’vatim.

Od škole imam ekonomski, čist promašaj – ako ćemo pravo, da se cenjkam ne umem, trgovac – isto nula bodova. Ništa svoje da unovčim ne znam. Ni pamet, ni lepotu. Udala se, jasno, iz ljubavi. S dvadeset i jednom, drugačije i ne biva, osim ako te ne prodaju u belo roblje.

Što se imovinske karte tiče, kad smo se uzeli, a uzeli smo se kad smo bili studenti – dabome da nismo imali mnogo. U međuvremenu se ponešto i stvorilo. Od nekretnina – imamo jedan stan naš u vlasništvu i još jedan na kredit, da ostane deci. Od pokretne imovine – punoletni automobil marke Pežo, na dizel pogon, a kako je krenulo s anlaserom – očekujem da će uskoro biti i na ručni pogon, ako bude im’o ko da me gura, kad mi negde stane. A staće.

Elem, sve što smo stekli, stekli smo na mišiće, možda smo mogli i lakše, možda smo mogli i brže, ali ja volim da mirno spavam u onim retkim trenucima kad mi se pruži prilika. Od dece imam – dvoje, ženske. Jedna taman prestala da cepa farmerke i da mi odgovara na svaku, druga počela da pušta jezičinu i da koluta očima. Od šminke – nemam ništa, sve mi uzeše, kažu vratiće pa nikako. Čarapa uparenih isto nemam. Cipele mi ne diraju jer su im, srećom, male.

Od gaća brojim – pet pari čisto belih, pet pari neke neidentifikovane boje, (ubacila jednom jednu njegovu teget potkošulju što pušta farbu), od “crnine“ tri para za posebne prilike i to je to. Od telefona imam jedan službeni, koji koristim i jedan privatni koji mi ne služi ničemu osim da čeka da deca do’akaju svaka svom mobilnom, što im je bog dao, a otac i majka kupili.

Od familije šire imam rodbinu – što moju, što njegovu. Kad smo bili mladi i neiskusni – ugostili smo pola SFRJ u četr’estri metra kvadratna. Kafe se u mojoj kući popilo više nego na pauzi u EPS-u. Kad sam se malo dozvala pameti i počela da cenim svoj prostor i svoje vreme, dobar deo familije je počeo da nas izbegava. Sreća pa ne živimo svi u istom gradu, inače niko ni s kim ne bi govorio. Ovako se viđamo kad se uželimo jedni drugih i to uglavnom na neutralnom terenu. Od uže familije – imam oca, majku, sestru, malu od sestre, zeta i jednu babu, što ne voli da je zovemo baba nego “nano“.

Od životinja – jednog škotskog terijera, jednu pticu marke “tigrica“ i jednog belgijskog ovčara, al’ on je kod mog tate, pa ne znam jel’ se i on računa u moje ili zajedničko.

Što se zdravlja tiče – od bolesti sam imala sve što se na Guglu naći moglo, osim virusa zapadnog Nila. Ujutro me bole zglobovi, slabije vidim i otiču mi noge. Štitnu proveravala – nije. Bila kod reumatologa, kaže sve ok. Znači – hipohondar.

Od psihičkih bolesti nemam otkrivenu ni jednu. Kada sam radila psiho test, ispalo je da imam šest od sedam poremećaja ponašanja, al’ to je test s interneta i ništa im ne verujem. Kad izađem iz kuće, obavezno se vratim da proverim jesam li isključila ringlu. Više volim parne od neparnih brojeva. Kad se penjem uz stepenice – brojim. Zašto brojim, ne znam.

Od terapije pijem brufen 400 za glavu, i buskopan za stomak. Za želudac kontrolok kontrol, al’ to baš kad se iznerviram. Od vina volim roze, od crnog tri dana ne mogu doć’ sebi. Rakiju ne volim, osim kad perem prozore, mislim – ne da pijem, nego da malo naprskam na staklo, pa onda novinama udarim glanc.

Od garderobe imam jedan ugradni plakar u hodniku i dve fioke u dnevnoj. Imam jednu bundu, što sam je kupila pre dve godine u Haniotiju i obukla samo jednom. Dala bi’ je povoljno.

Od muzike volim sve što vole mladi, naročito EKV, Haustor i Azru. Knjige kupujem ali nemam kad da čitam. U slobodno vreme… u stvari, nemam slobodnog vremena, to možeš da preskočiš slobodno.

U kuhinji se snalazim dobro, naročito kad se meni nešto prijede. Od slanog volim sarmu, pasulj prebranac i roštilj. Luk crni volim, al’ mi teško padne pa izbegavam. Od slatkog reformu i španski vetar, kad nema ništa u kući – dobro dođe i štagod kupovno ili čipkasti rezanci sa šećerom.

Od narodne radinosti – znam da heklam, al’ me mrzi. Pletem al’ samo klot-frket, pa i to često oparam. Da porubim tu i tamo znam, al’ mi mašina mrsi donji konac a ovaj moj, evo tri godine obećava da će da je odnese u servis. Kore domaće da razvlačim znam, al’ iz principa neću, ni kupovnim ništa ne fali.

Od kućnih poslova ne volim ni jedan, al’ spremam kad se kakvi gosti najave ili kad mi se baš smuči pa ne mogu da gledam. U tuđim kućama sam spremna da se dohvatim i krpe i usisivača, al’ u svojoj to nešto malo teže ide. Probala u par navrata da nađem neku ženu da mi pomogne, al’ me bilo sramota, pa sam odustala.

Od malih kućanskih aparata, posedujem blender, mlin za kafu, onu skalameriju za kuvanje na pari, toster i aparat za vafle koji ne koristim jer su ga deca prala žicom pa mi se sad sve lepi.

Znam da zamenim sijalicu, licnu na osiguraču, pedantno gletujem i krečim, ali ne volim da čistim posle krečenja.

Od cveća imam jedno drvo života, jednu palmu i dve difenbahije. Otkako sam ih unela s terase, nešto im baš i ne ide i sva je prilika da ćemo se uskoro oprostiti.

Kažu da sam komunikativna – i to se slažem ali delimično. Kad mi je neko drag u stanju sam da meljem satima, kad nekog ne mogu da smislim – onda ćutim k’o zalivena. Kad ustanem, dva sata ne progovaram, to nam je, vele, familijarno. Ko me šta pita, okamenim ga pogledom.

Kad ne čitam, ne kuvam, ne jedem – uglavnom pišem. Kad ne pišem – spavam. Kad ne spavam – valjam se po krevetu, u proseku minut i sedamnaest sekundi.

Što se strahova tiče – plašim se buba, zmija, mraka, manijaka-presretača, neosvetljenih prolaza, bolničkih kreveta, brze vožnje i kvarnih ljudi. Anksiozna inače nisam. Bar ne da znam.

Za sebe volim da kažem da se vežem za ljude. Ponekad i za stvari. Ovi moji kažu da sam horder i da skupljam i što treba i što ne treba. Iščačkali su negde da to ima veze sa opsesivno-kompulsivnim poremećajem i da se javlja kod starijih i progresivno dementnih. Kako ne spadam ni u jednu pomenutu kategoriju, dijagnozu sam odbacila kao neosnovanu. Kasnije sam pročitala da se gomilanje javlja i kod visoko inteligentnih osoba sa uspešnom karijerom (što mi je izuzetno godilo), te da je tada obično rezultat fizičkog kolapsa i mentalnog sloma (što mi nikako nije išlo na ruku). Al’ ne možemo svi biti savršeni, pa jel’…?

Eto, jel’ treba još nešto da kažem…? Ne..? Dobro, e sad ti to lepo skrati u dve tri prostoproširene. Ok, neka budu četiri.
Maksimum pet.





Lokalne Novine Obrenovac


Vuk Ilić PR Agencija za izradu i održavanje WEB portala LOKALNE NOVINE Obrenovac
Portal LOKALNE NOVINE je javno internet glasilo registrovano pod brojem : IN 000333
Upotreba autorskog materijala objavljenog na stranicama ovog portala dozvoljena je uz obavezno navođenje izvora
Ostale uslove korišćenja portala pročitajte OVDE