Obrenovac, 09.05.2021

DŽABA SMO KREČILI


Izvor: duda.rs/Daniela Bakić/Lokalne novine | Obrenovac, 11.01.2021.
Dok neke pametne žene ovo lepo vreme inspiriše na šetnju, izlet, odlazak u prirodu – ja, ludača luda, krečim

Foto:Piqsels


Dobro, ne krečim samo ja, kreči i Vlada, kreči i moj tata, ali manje više – sve sporedne stvari radim ja. Neka, mislim se, tako ti i treba Dubravka, kad si kreten. Sto godina da imam, neću se opametiti. Gaga – pametna. Kako Bogdan pomene krečenje, tako ona s Mrvicom na selo. Veli, da mu ne smeta. A ja – zapela k’o mutava, sad il’ nikad. I još uzela dane od odmora, da imam vremena posle da sredim i vratim na mesto sve kako je bilo. A to što ja nisam na mestu – to nikom ništa, a…?

Ajde još predsoblje, predloži Vlada. Joj, ja ne mogu, govorim. Kako ne možeš, umeša se moja majka. Ne mogu, mama, živa nisam. Gde ti je mladost, upita mama. Koja crna mladost..? Mama, meni je četrdeseta, nema tu više mladosti. Hm, frknu mama, i meni je šezdeset i neka pa guram. Nije te stid pored mene, ovako stare, da se pitaš gde ti je mladost. Kad završismo predsoblje, posedasmo na sred sobe i stadosmo da se divimo sveže okrečenim zidovima.

Ne valja mi kortizol, mama. – rekoh, onako usput. E pa, Dudo, sama si birala tonere, nema sad valja-ne-valja, to ti je što ti je. – reče mama. Mama, boja je dobra, meni kortizol ne valja. Kortizol, razumeš…? Šta ti je to, upita mama zabrinuto. Hormon stresa, rekoh. Mama poćuta kratko i zamisli se. A što su ti to vadili…? Zato što je doktorka posumnjala da sam pod stresom. Kakvim stresom, budibogsnama, začudi se moja majka. Stresom, mama. Pravim stresom, svaki dan, godinama, od jutra do mraka. Ne znam..,reče mama, meni taj kortizon nikad niko nije merio. Nismo ni znali da to ima. Ne mogadoh da se ne nasmejem. Mama, niko ti ga nije merio zato što niste ni bili pod stresom.

Je l’ da, gospojice, skoči mama. Nismo bili pod stresom…? Bili smo, samo se to tada nije tako zvalo. Niste, mama, i ako ste bili, drugačiji je to stres bio. Sve je nekako bilo lakše. Spokojnija su vremena bila. Znaš li kada sam ja poslednji put bila spokojna, mama? Kada sam dobila peticu iz hemije. A možda ni tad.

Znaš, mama, vi ste barem imali tri obroka dnevno. Ja ih nemam već godinama. Moja porodica ih nema godinama. Ako ujutro i uspem nešto da strpam u sebe, to je sve na brzinu i ko zna šta, jer zdrav obrok sigurno nije. O ručku da i ne govorim. Slabo se hranim a naduvena sam po cele dane. Umorna legnem, umorna i ustanem. Nemam volje ni za šta. Potrčala nisam – ne pamtim. Usporena sam i troma, a ništa neće da sačeka. Nemam kad da se resetujem. Nedelja prođe da ne stignem ni da se okrenem. O mesecima i godinama da i ne govorim. Ne umem više da jedem polako. Ja samo gutam, ne žvaćem. Ne umem više ni da hodam polako jer otkad znam za sebe, nekuda jurim. Sve hoću i sve mogu a energije niotkuda. Kako se hranim, tako i izgledam. Koža mi je suva, kosa mi opada, kilogrami se lepe, dovoljno je da pogledam onaj hleb i već ne mogu da uđem u pantalone od juče. Znaš, i ja bih nekad da zaustavim vreme, da prepoznam taj trenutak u kome je sve dobro, u kome se ja osećam dobro, pa da ga premotam po stotinu puta. Ali nema se kad. Moram dalje. Moram više. Ceo moj život sastoji se od bezbroj moranja. Moram biti dobra. Moram biti bolja. Moram imati karijeru. Moram biti najbolja mama na svetu. I najbolja žena. Najbolja kćerka. I prijateljica na koju se uvek može osloniti. Hoću, ali ne mogu. Niko ne može. Barem ne stalno.

Znaš, mama, osećam se kao onaj hrčak u kavezu koji vrti svoj točak do beskonačno, misleći da negde ide. Ne idem nigde. Stojim u mestu. Ponestaje mi vazduha. Srce mi lupa. Znoje mi se dlanovi, svica mi pred očima, želudac mi se grči od nervoze i kolena klecaju, ali ja i dalje ne silazim s točka. Strah me je da siđem. Jer ako siđem, nikada više neću uspeti da se vratim.

Toliko toga me muči, mama. Ne pričam ti o tome, jer neću da te sekiram, ali… mama… mnogo razmišljam. Ovaj moj mozak ne staje. Nikada. Brinem. Brinem šta će biti sutra. Brinem za tebe i tatu. Za Bebu. Razmišljam o sebi i o tome kako ne uspevam da izađem na kraj s ovim naopakim svetom. Krivim se jer ne umem da stanem, da prikočim, da se sklonim malo, da kažem “Dubravka, ne moraš ti sve“. Grizem se što iz jednog kredita ulećem u drugi, veći, s dužim rokom otplate. Krivo mi je što ne znam da se maknem od nekih loših ljudi, što ne mogu da im kažem to što mislim, stvarno mislim o njima, i što se smeškam dok mi u stomaku kuva. Što ne umem da se izborim za sebe u nekim situacijama, nego se eto, sklanjam. Pametniji popušta i taj rad. Mama, predugo sam “pametna“, toliko dugo da mi se čini da ću poludeti. Sve mislim, promeniće se nešto, ali neće. Ne menja se. Moram ja prvo da se promenim. A to ne ide tako lako. Sve misliš, danas ću, sutra ću i onda naiđe – kortizol. I nemaš više kud.

Umorna sam, mama. Umorna od svih kompromisa koje sam u životu napravila. Umorna od toga da povlađujem, popuštam, da se izvinjavam i kad treba i kad ne treba, da bivam kulturna i fina i vaspitana i stvari rešavam na civilizovan način. Četrdeseta mi je godina. Ako još samo nekom kažem “izvinite“, raspašću se na sitne komade. Kaže mi doktorka – morate da eliminišete stres. Kako, mama…? Kako kada je svuda uokolo? Eliminisati stres značilo bi bukvalno eliminisati život. A to ne mogu. Niko to ne može.

Moraš da naučiš da živiš s tim, reče mama. Da to nekako dovedeš u red. Da nađeš vremena za sebe. Mislim, ko sam ja da ti pričam bilo šta, ali u naše vreme se znalo – subotom kod frizerke, nedeljom kod šnajderke, radnim danom u tri s posla. Znam da ne možeš da izađeš u tri, ali nađi neki svoj ritam. Pokušaj. Ne moraš ti baš sve. Nađi ženu, plati, neka ti opegla jednom sedmično a ti za to vreme – muža pod ruku pa u šetnju. Ne morate daleko, za početak – dosta po kraju. A i Beba bi mogla ranije u krevet, mnogo ste vi to raspustili, neku noć zovem u deset – ona mi se javlja. Kad si ti bila dete, znalo se kad se išlo u krevet. I to je imalo svoje “zašto“. Ali nisi mala, ne moram da ti crtam neke stvari. Imala si peticu iz hemije, uostalom.

Tata uđe u sobu, sav beo od kreča. Šta ste se raskokodakale vas dve, upita. Detetu ti ne valja kortizol, reče mama. Ne valja..? Pa nema veze, reče tata. Ako ne valja, prekrečićemo sutra ponovo.





Lokalne Novine Obrenovac


Vuk Ilić PR Agencija za izradu i održavanje WEB portala LOKALNE NOVINE Obrenovac
Portal LOKALNE NOVINE je javno internet glasilo registrovano pod brojem : IN 000333
Upotreba autorskog materijala objavljenog na stranicama ovog portala dozvoljena je uz obavezno navođenje izvora
Ostale uslove korišćenja portala pročitajte OVDE