Ulazim juÄ�e kod mojih, vidim – tata nešto smrknut, obesio nos, ne progovara.

• Šta mu je, pitam mamu.
• Ah, moja Dudo, šta mu nije…- reÄ�e mama i uzdahnu.
• Jel’ bolestan…? Da nije Ä�ir opet…?
• Nije proš’o tehniÄ�ki. – reÄ�e mama i pokaza mi prstom da ćutim. – Nemoj da zna da sam ti rekla. Iš’o juÄ�e da registruje kola, vratili ga. Kažu – star je.
• On, star..?
• Ne on, auto. Posle otiš’o da produži vozaÄ�ku, pa i tu ga odbiše – vele, ne Ä�uje.
• Pa Ä�uje li..?
• Šta da ti kažem, Dudo draga, nešto Ä�uje, nešto ne Ä�uje… kako kad. – reÄ�e mama i raširi ruke. – Eno ga, od jutros Ä�ita neke Službene listove, hoće da piše žalbe, tužbe… ne pitaj. Znaš svog oca kad se zajoguni.

UÄ‘oh u dnevnu. Tata je sedeo u beloj atlet majici i plavom donjem delu trenerke koja je, ako se dobro sećam, kupljena u Lorisu, u Sarajevu, još za vreme Olimpijade.

• Kako si, tata..? – upitah malo glasnije. On podiže pogled.
• ZnaÄ�i, već je stigla sve da ti ispriÄ�a..? Tvoja majka bi na lakat progovorila… – reÄ�e i zadubi se nanovo u svoje hartije.
• Nema veze, tata… nego, šta radiš to…?

On nastavi da prebira po papirima ne dižući pogled. Stvarno ne �uje, pomislih.

• Šta radiš to, tata…? – upitah glasnije.
• ÄŒitam, vidiš valjda. I šta se dereš, nisam gluv.
• Šta Ä�itaš…?
• ÄŒitam da naÄ‘em rupu u zakonu pa da se žalim. Svaki zakon ima rupu. I žaliću se, da znaš. Ima da ih teram do Strazbura…!
• Gubiš vreme, tata.
• Neka. Vremena barem imam na pretek. – reÄ�e tata i nastavi da Ä�ita.
• Nemaš vremena, tata. – rekoh tiho, najtiše.
• Šta si rekla…?
• Ništa. Samo ti Ä�itaj.

Moj tata je star, pomislih. Moj tata ima bore i dve duboke brazde koje mu se slivaju niz obraze. Zalisci su mu odavno sedi a kosa proreÄ‘ena. OÄ�i nekako vodnjikave, vrat smežuran. Dlake na prsima bele. Ništa nije ostalo od one ljudeskare od dva nula pet. Njegove ruke, ruke koje su nekada nosile decu, ćumur, džakove s krompirom, veš mašine, ruke koje su nas bezbroj puta selile iz jednog u drugi stan, ruke na kojima je baka toliko puta odnošena niz stepenice, do kola pa u hitnu – te ruke sada drhte dok podvlaÄ�i bitne stvari u Službenom glasniku.

Vreme prolazi i nonšalantno prelazi preko svega. Preko mog oca, njegovog crvenog auta, ove zgrade u kojoj živi već više od trideset godina. Vreme ostavlja svoje tragove na licima, telima, na izbledeloj karoseriji stojadina, ćelavim zimskim gumama, fasadi… UvlaÄ�i se kao lopov u stare fotografije, u zidove koji se polako rune, tepihe koji blede, krade nam svaki tren nepovratno. Vreme zlobno maše svojom zastavom i otima dan po dan, od života, od njih, od nas. A ja ne dam da moj tata ostari. Ikada.

Jer, moj tata se ne da. Moj tata je jak. Moj tata i danas tvrdoglavo odbija da ide liftom. On šeta po pet kilometara dnevno, ide na pecanje nedeljom, ne priznaje dokono naklapanje s vršnjacima u parku, prezire šah. Moj tata još uvek ume da potrÄ�i za loptom, nauÄ�i klince iz kraja poneku fintu. Moj tata i dalje sam kreÄ�i kuću. I trese tepihe na onom jedinom preostalom gelenderu iza zgrade. Moj tata je snažan. Ide na plac, kosi, krÄ�i korov, penje se na krov, popravlja oluke. Komšije ga i dalje zovu kad im se zapuše odvodi. Moj tata i dalje vredi. Njegov stojadin i dalje vredi. Obojica su pravljeni da traju. Dugo, dugo. I zato me ne zanima šta kaže tehniÄ�ki ili tamo neka šmizla iz medicine rada.

• Volim te. – šapućem jedva Ä�ujno.
• Volim i ja tebe, travÄ�ice. – kaže i nastavlja da prebira po hartiji.