Obrenovac, 09.05.2021

POPARA


Izvor: duda.rs/Daniela Bakić/Lokalne novine | Obrenovac, 01.02.2021.
Bol u kostima potera ga iz kreveta još pre šest...

Foto:Piqsels


Napolju je škrto svitalo. On navuče svoje izlizane karirane papuče i prigrnu grubi vuneni pulover. Usput pređe rukom preko ledenih radijatora i glasno opsova. Za šta im plaćam, pomisli i još jednom obeća da će, koliko već od sutra, početi da štedi za kakvu pećicu. Ne mora biti velika, velika ne bi ni stala u kuhinju – već tek tolika da može da smlači to malo stana preostalog nakon zamene trosobnog u centru za dva manja na periferiji.

Ona otvori oči na zvuk njegovih papuča u predsoblju. Ti si već budna, reče. Ni ja nisam nešto spavao, ubi me reuma, mora da će kiša, dodade i začkilji kroz prozor. Pa da, navukla se neka oblačina, tačno sam znao, reče. Ona podiže glavu i pogleda u pravcu prozora. Neka, ne mrdaj, reče je i navuče zavesu kao da se od nekoga skriva. Lezi ti. Ja idem da nam napravim doručak. Moraš da jedeš. Moram i ja. Šta kažeš na jednu dobru poparu..? Odavno nismo jeli poparu. Može, a…? Znam da može, kaza i odsulja se u kuhinju.

Hleb je bio tvrd, jučešnji. Zaboravio je da ga stavi u kesu sinoć, i u sebi se prekore zbog toga. Ali poslužiće za poparu, pomisli. Čak bi valjalo da je još bajatiji. Nije svako zlo za zlo. Eto, čak i bajat hleb posluži nečemu. Da nije napravio poparu, osušio bi ga i grickao kad mu ponestane svega. Dvopek, da dvopek bi napravio. Zašto da kupuje dvopek, kad može sam da ga napravi…?

Možeš li da zamisliš da svet kupuje dvopek, doviknu. A to je samo stari hleb, ništa drugo. Umesto da lepo osuše i gotovo. Znaš li koliko hrane ljudi danas bacaju…? Svaki dan kad prođem kraj kontejnera, nema čega nema… Da me nije sramota sveta, tačno čovek da stane da prebira… A sigurno nije sve za bacanje, nego eto, može im se… Znaš, moja majka, laka joj zemlja, uvek je govorila da je greh bacati hranu. Kod nas se u kući nikada nije bacalo. Doduše, nismo ni imali šta da bacimo… Malo je kome preticalo… U ono vreme, radovali smo se i proji… Sad više nemam ni zuba za proju, tvrda je, namučiš se da je prelomiš…ali ništa slađe, ja da ti kažem, reče i otvori frižider.

Mleko je stajalo u vratima, kao i uvek. On bojažljivo protrese tetrapak. Biće dosta, pomisli, uključi najmanju ringlu na trojku i saže se po šerpu. Pogledom potraži onu staru, s dugačkom ručkom. U njoj najbrže provri. I ne lepi se. U ostalim se lepi, šta god da sprema. Posle mora da riba. Vimom. A on nikako nije vičan ribanju.

Znaš, možda dođu danas, reče i poviri iz kuhinje. Branko i deca. Ona podiže glavu. Nije sigurno, dodade, ali opet, valjalo bi, dugo nisu bili… Uželeo sam se dece. I ti si. znam… Al’ znaš kako je to, i Branko i Nada po ceo dan na poslu, prođe vreme k’o dlan o dlan… to malo subote i nedelje što im ostane, ne zna čovek šta bi pre – i da odmori i da nešto vidi, čuje, pročita, da prošeta… a dan kratak… I meni je nekad bio kratak, mislio sam, bogo moj, kako to – već mrak, a čini mi se, nema ni sat kako je svanulo… Samo što legneš, ustaj, samo što ustaneš, aj’ opet u krevet… Al’ mladost je to, juri, ne pita.

A sad… legnem uveče, pa nikako da zaspim… okreni se levo, neće, okreni se desno, opet neće… stavi još jedan jastuk – tek onda neće, ne mogu da spavam sedeći, nisam u vozu… Zažmurim, kažem sebi “spavaj ludo matora“, al’ jok… Samo da znaš šta mi sve prođe kroz ovu moju glavudžu…. i čega se sve prisetim… Da ne poveruješ…

Sinoć mi, eto, pade na pamet onaj pisac… i nikako da se setim kako se zove. Evo, opet sam zaboravio… Umro je, ima skoro dva’es’ godina. A bio još u onom ratu, u Prvoj proleterskoj…. Žena mu isto pisala nešto. A ćerka glumica. Glumi i danas. Eto, da me ubiješ, ne mogu da se setim ni kako je njoj ime. Lepa, crnka jedna, onako visoka, napirlitana. I majka joj je bila lepa, reče i uze da kida trošan hleb. Uzavrelo mleko stade da se podiže. On skloni šerpu, dodade hleb i krenu da meša. Hleb se pretvori u gnjecavu kašu.

Eto, reče, gotovo. Još da ima mrva kajmaka… Al’ nema veze, kupiću u ponedeljak, kad bude penzija. Ići ćemo zajedno, ti i ja, prvo ćemo na pijac, pa posle u šetnju, reče i presu poparu u duboki tanjir. Neka se ‘ladne, pomisli. Od vruće popare ume stomak da zaboli, pa šta će posle, ko da ga voda po doktorima..? Branko nema kad ni da ruča, a kamoli…

I tako, reče, nikako da ti završim priču… Ležao sam ti u onom krevetu budan do neka doba, pa sve mislim, Ćopić – nije, Pekić – nije ni on. Kiš – taj tek nije. Ovaj je imao neko dugačko prezime… al’ ne mogu se setiti pa da me ubiješ. Pa sve kažem sebi, ajde Dragomire, misli na nešto drugo, pa će se onda samo od sebe ime pojaviti.

I uzmem pa mislim na onu radnju sa šrafovskom robom, tamo na ćošku, više pekare, pa mislim na gurtne, šmirglu, lak za čamce, sadolin… Taman pomislih kako treba da prefarbam vrata na terasi, kad mi najednom sinu…! ОNO ime…! Ih, sav sretan, skočim, reko’ – e sad ću te upisati, brajko moj, da te više nikad ne zaboravim… Krenem da tražim olovku, tražim, tražim, a sve ponavljam u sebi ONO ime da mi opet ne pobegne. A olovke nema pa nema. Ni tamo kraj telefona, ni u predsoblju, krenem da preturam po fiokama, nema ni tamo… i tako.. opet mi pobeže… Ime.

Posle sam opet malo mislio pa zaspo. Kažem sebi – spavaćeš do podne, mrcino matora. A evo, nema ni pola sedam, a i ti i ja – budni, k’o na straži…. Nego, ajde da doručkujemo, oladilo se, sad je taman… Ček da probam, reče i prinese kašiku tankim ustima. Ih kakva je, prste da poližeš…! Ajde, ajde i ti malo… moraš… znaš da su rekli da moraš da jedeš. Ako ne jedeš, izgubićeš snagu, a onda ću morati da te vodim na infuzije. A kako ja ovako kljakav da te vodim… ne umem da vodim ni sebe…

Ajde, lepa moja… ajde, ružo, samo jednu kašiku… probaj… za moju ljubav…Nemoj da me sekiraš sad, dosta je meni moje muke, sad još i ti… Kome ću ja, ako tebi nešto bude, a…? Ima da me strpaju u dom, k’o Rankovićku… Ona podiže glavu i pogleda ga zabrinuto u oči. Ma šalim se ja to s tobom, neću… neću ja nikuda…ali moraš da jedeš… Ajde, lepa, jednu ti, jednu ja. Evo, i mene sve boli pa jedem. Šta ću, moram. Ajde, reče on i prinese joj tanjir. Ona tužno zacvile i spusti njušku u njegovo krilo.





Lokalne Novine Obrenovac


Vuk Ilić PR Agencija za izradu i održavanje WEB portala LOKALNE NOVINE Obrenovac
Portal LOKALNE NOVINE je javno internet glasilo registrovano pod brojem : IN 000333
Upotreba autorskog materijala objavljenog na stranicama ovog portala dozvoljena je uz obavezno navođenje izvora
Ostale uslove korišćenja portala pročitajte OVDE