Obrenovac, 01.08.2021

LJUBI DA PROĐE


Izvor: duda.rs/Daniela Bakić/Lokalne novine | Obrenovac, 30.11.2020.
Posekoh se juče na makaze

Foto:Piqsels


Duboko, na jagodicu domalog prsta. I to ja koja ne volim da vidim krv ni na filmu. Nikako zaustaviti, dobro sam bome bila zasekla. Al’ ajde, pretekoh nekako. Jesi dobro..? Jesam. Jel’ treba da se ušiva? Ma, mislim se, kakvo crno ušivanje, samo mi to još fali… Super sam, kažem. A da odeš ranije kući..? Kakvoj kući, imam posla onoliko. Uostalom, nije mi ništa. To je samo mala posekotina.

Mala, jeste. Al’ šta god da krenem – ne ide, boli, žigne k’o u oko. Pa ne mogu ni šolju da uhvatim kako treba, ni olovku da uzmem ljudski, nabadam po onoj tastaturi sve s dva prista – kljakavo, k’o da je tuđa ruka, a ne ova moja. I sve mislim – eto kako je čovek lomljiv, začas se uspori i osakati. Jedan pogrešan pokret i sve ono što si do malopre mogao, više ne možeš. Ili možeš, ali ne onako dobro kao nekada.

Dođem kući, skinem onaj zavoj, pa sve s rukom uvis – krenem da zapomažem – k’o sinja kukavica. Zagleda me ovaj moj, kaže “pa nije strašno“… Otkud ti znaš je li strašno il’ nije..? Jel’ tvoja ruka? Nije. Pa kako onda možeš da znaš da nije strašno? Nisam mislio ništa loše, veli. Znaš kako je onda meni ispalo rame… Znam… Al’ to je bilo tvoje rame. A ovo je moj prst. Moj.

Tako ti je to i u životu. Nekad si prst a nekad makaze. Posečeš neke ljude, slučajno, usput. Budeš oštriji nego što bi trebalo. Zariješ duboko. Dublje od jagodice. I nemaš pojma da to nekog boli. Kažeš šta ne treba, kad ne treba, kome ne treba. Što si se udebljala? Kad ćete drugo? Kaniš li se udavati skoro..? Ima li kakvog posla…? Lako je tebi, onaj tvoj ima para… Vidi je, treći put ove nedelje kasni na posao… a šta smo mi, što stižemo na vreme – ludaci neki, jel’..?

Posle se pitaš što ti se više ne javljaju. Čuješ – ljuta. Ljut, kako god. Kaže – šta ima ona da gura nos u tuđe stvari…? Zna li ona da sam godinu dana na hormonskoj terapiji..? Da se spremamo za vantelesnu..? Treći put..? Da nabacim kilo samo ako prođem pored pekare? Da bi’ se sutra udala, al’ nemam za koga. I da svaki dan obijam pragove, molim, ne bi li me ko primio da radim, pa mesec dana – mesec dana… I jeste, kaže – dobro sam se udala, pun k’o brod, a samo ja znam kako je kad moram za uloške da mu tražim… I ne kasnim ja što volim, već što me svaki put s vrata vraća da se presvučem, kaže “gde si pošla takva, hoćeš svet da mi se smeje..“

Ne zna čovek šta onog drugog mori. Ne zna kakve ga brige muče. To što ti ne priča, ne znači da mu je sve potaman. Pa onaj ko je zdrav, kaže – jeste, al’ džaba mi zdravlje kad nemam žute banke. A onaj što ne zna šta će od para, veli – e da sam samo malo mlađi… A onaj mlad, gleda pa misli – šta će mi mladost, kad ne znam ni šta ću, ni gde ću, ni s kim. Ona što ima decu, zatvori se u kupatilo, samo da pet minuta posedi na miru. Ona što nema, misli, gle samo kako se dernja na dete, da je moje – ja ne bi’ glasa povisila, nikad. Ona krupna zagleda onu mršavicu, pa sve misli – lako je njoj, mora da ima neke gliste, kad može onoliko da jede – a da se ne ugoji. Onaj što radi, sve misli – e da mi je samo penziju da dočekam, pa da se rešim bede. Onaj što nema posao, dao bi sve da ga prime, pa makar i na određeno. Penziju može samo da sanja. Ona “dobro“ udata svaki dan strepi šta će biti kada se pare potroše, a onaj njen zglajza s funkcije. I kome će deca. Ona druga, ona što nema nikoga – pristala bi, vala, pa nek je i niko i ništa i nek’ nema ni para, al’ samo da je njen, da ujutro ima s kim da progovori. Kafu da popije.

Zato, pažljivo jedni s drugima. Nikom na čelu ne piše kako je. Ni meni, ni vama. Nikome. A svi mi bijemo neke svoje bitke. Iako na “kako si“ mahom odgovaramo sa “dobro“, čak i kad nismo. Zapravo, naročito kad nismo dobro. A ljudi, verovali ili ne, umeju da budu i lekoviti. Kad kažu “ne sekiraj se“. Ili “biće sve u redu“… Ili “imam neki osećaj da ćete ovaj put uspeti“…“sanjala sam da si rodila devojčicu“… “traže tamo na ćošku nekog da im vodi knjige“… “ma i ja sam imala sto kila posle porođaja, ode to samo, ne brini ništa“… “…kako je kod kuće..? Sve ok..? Sigurno..? Vidi, znam da nismo nešto bliske, ali ako ti ikada zatreba neko da razgovaraš – tu sam, samo zovi…“

Onda sve bude lakše.
I prst zaraste. I rame se vrati na mesto. Makaze otupe.
Kad imaš nekog da te zašije. Zamota. Ušuška. Zakrpi.
Nekog da kaže “ma, nije to ništa“.
Da ljubi da prođe.
Po jednom na svakih osam sati, našte srca.
I proći će sigurno.
Ma, k’o rukom.





Lokalne Novine Obrenovac


Vuk Ilić PR Agencija za izradu i održavanje WEB portala LOKALNE NOVINE Obrenovac
Portal LOKALNE NOVINE je javno internet glasilo registrovano pod brojem : IN 000333
Upotreba autorskog materijala objavljenog na stranicama ovog portala dozvoljena je uz obavezno navođenje izvora
Ostale uslove korišćenja portala pročitajte OVDE