Jevanđelje po Luki (6,31-36), Sveti Vladika Nikolaj, naziva Gospodnjom poukom o savršenom milosrđu. Ispovedamo veru u Boga koji je Ljubav i Život, a sebe kao ikonu i podobije istog Boga. Tako evo svedočanstva i zapovesti, da sebe otkrijemo i posvedočimo svetu kao istinite i savršene Hrišćane, bogolika i hristolika bića.

“Volite i ljubite neprijatelje svoje,” govori Hristos, Bog naš. Ima li za čoveka teže i bremenitije obaveze od ove. O, kako je samo lako voleti onoga koji nas voli, koliko nam prija da milošću uzvratimo na milost, ljubavlju na ljubav. Logika razuma svakog od nas, saglasna je ovakvom moralu i delovanju. Ali, vera je logika srca, ona koja prevazilazi razum. Vera iska ljubav i dela, traži od nas da volimo i one koji nas ne vole, koji nas mrze, koji nas se odriču. Verujemo u Boga koji ljubi i miluje sve ljude, bez razlike, one koji Ga vole i koji Ga ne vole ili ne poznaju. Gospod naš to čini, kao što sunčevi zraci obasjavaju sve i svakoga, kao što kišne kapi padaju na sve, bez razlike. Zašto je toliko teško biti Hrišćanin?

Zbog onoga što jesmo. Čovek je smrtno i uplašeno biće, slamka na vetru. Sebičan i samoljubiv u svojoj prirodi, onaj koji korača ivicom ništavila, rubom ponora smrti. A Gospod ga je stvorio ikonom svojom, u carsko dostojanstvo ga je odenuo, u odeću nepropadljivosti, u svoju sliku i priliku. Zato Gospod traži istupljenje, ekstazu, iskorak iz ljušture smrti i propadljivosti, vaskrsenje ljudskog bića iz smrti u život. Jer neće čoveka podići iz mrtvih, ni rod, ni krv, niti ljubav koja traži svoje, ljubav koja hrani sopstveno samoljublje. Već savršena ljubav i milost, ljubav koja ne traži svoje, koja se ne gordi, koja se ne nadima (ap. Pavle, 1. Kor. 13). Ljubav koja je iznad logike i razuma, koja nije kalkulantska, licemerna. Takva je ljubav i milost prema neprijateljima, to je naša ikona savršene Očeve Ljubavi prema svetu i svakom čoveku. Takva ljubav nije etika, niti pravilo, dostignuće civilizacije ili društvenog dogovora. To je slika božanske ljubavi, etos mučenika, u kome čovek ne sudi i ne procenjuje, već jednostavno voli i moli se za one koji ga ne vole.

Živimo u vremenu u kome se sve drobi, raščlanjuje, deli, suprotstavlja jedno drugom. Danas je Hrišćaninu najlakše da pobegne, da se skloni, da ostavi svet svom sopstvenom usudu, mržnji i zlobi. Ali kaže Hristos u Otkrivenju Jovanovom: “Znam dela tvoja, da nisi ni studen ni vruć. O, da si studen ili vruć! Tako, pošto si mlak, nisi ni studen ni vruć, izbljuvaću te iz usta svojih.” (Apok. 3, 15-16). Gospod traži dela ljubavi, ne ravnodušnost, već delatnu i savršenu ljubav. Želi preobraženog i delatnog čoveka, liturgijsko biće koje svedoči savršenu ljubav i milost. Suze za svet i preobraženi svet. I to prema svima bez razlike, a naročito prema onima koji su i “nezahvalni i zli.” To je naša najglasnija propoved Vaskrslog Hrista i balgovest Carstva Božjeg, jer u i kroz takvu ljubav, ono je tu, sada i ovde.

Volimo drugoga ne zbog sebe, već zbog njega samog, jer smo samo u toj ljubavi ljudi, Narod Božji, rod izabrani. Voleti neprijatelje svoje, jeste najteži i najsalađi naš podvig, učinjen po meri rasta Hristovog. Samo po tome svet će nas poznati, da jesmo Hrišćani.

Protonamesnik Aleksandar Vučaj