Naziv "kum" poznat je svim Slovenima. U pisanim izvorima spominje se krajem IX veka, za vreme Petra Gojnikovića, neposredno posle primanja hrišÄ‡anstva. Kum je nekada bio posrednik izmeÄ‘u porodice i predaka, a crkva je prihvatila i prilagodila obiÄ�aj i ukorenila ga u verovanju da je i Isus Hrist imao kuma - Svetog Jovana Krstitelja ("Kumim te Bogom i Svetim Jovanom", govori se kad se traži od nekoga da kumuje).

Kum je nekada bio samo jedan za Ä�itav rod, ali danas svaka porodica ima svoga kuma. Kum je glavni svedok pred Bogom i ljudima na venÄ�anju, on krštava decu, venÄ�ava decu i vezan je za tu porodicu sve do smrti kada bi kumstvo trebalo da nasledi njegov sin.

Stari kažu da je veliki greh odbiti kumstvo! Veruje se da će na taj na�in pojedinac navući veliku nesreću na svoju porodicu i da, ako odbije da bude kum detetu, nikada neće imati svog poroda.

Za kuma se kaže da je "rod rođeni", važniji od svakog pobratima i prijatelja. Sa njim se savetuje o važnim pitanjima i životnim problemima i ostavlja mu se na �uvanje kuća sa �itavom porodicom kada se odlazi na put, ili u rat. Sa kumovljevom se porodicom ne sklapaju brakovi jer već postoji srodstvo, po verovanjima i ja�e od krvnog. Svi �lanovi njegove porodice takođe su kumovi.

Kum se, kao duhovni otac, stara za duhovni put svojih kumÄ�ića. Kršteni kumovi su duhovni garanti crkvi da će deca koju su držali na krštenju, biti vaspitavana u hrišÄ‡anskoj veri.

Kumstvo je svetinja i prenosi se sa generacije na generaciju i veoma retko prekida, samo ako nema više muških potomaka ili ako ih put odnese na razliÄ�ite strane sveta.

Ipak, nekada je do gašenja kumstva dolazilo i zbog svaÄ‘a i razmirica, pa verovatno odatle potiÄ�e verovanje da se sa kumovima ne bi trebalo viÄ‘ati Ä�esto jer se na taj naÄ�in izbegavaju konflikti. SliÄ�no, stari kažu da se za kuma nikad ne uzima komšija sa kojim se uvek može posvaÄ‘ati oko zemlje ili nekih drugih sitnica.