Ulazak u hram treba biti tih, lagan i sa dubokim strahopoštovanjem. Kada se doÄ‘e na crkvena vrata, malo se zastane, prekrsti se i lagano pokloni prema hramu.

Zatim se kupi sveća, odlazi se do mesta gde se pale sveće. Sveća se celiva i nameni se zašto se pali. Sveće za zdravlje pale se u gornjem delu svećnjaka ili palionice, a za pokoj duša u donjem delu. Kada se sveće zapale, tiho se odlazi i celiva ikona koja je u centralnom delu hrama. Stane se pred ikonu, dva puta se prekrsti, pokloni, zatim celiva ikona i još jednom se prekrsti i pokloni. Zatim se odlazi na neko slobodno mesto u hramu.

Na bogosluženju, muškarci obiÄ�no stoje na desnoj, a žene na levoj strani laÄ‘e hrama. Na tom mestu se stoji mirno, bez okretanja, šetanja ili razgovora sa nekim ko stoji u blizini. Ako se oseti umor prilikom bogosluženja, najbolje je ili izaći iz hrama ili pojaÄ�ati molitvu da se zamor savlada. Ruke stoje prekrštene na grudima ili spuštene niz telo. TakoÄ‘e, pazi se na sveštenikove radnje, pa se treba prekrstiti svaki put kada se sveštenik prekrsti ili kada se u molitvi spomene ime Oca, Sina i Svetoga Duha. Krsti se,uz blag naklon i kada sveštenik kadi.

Za vreme Ä�itanja JevanÄ‘elja, Vhoda i propovedi, gde se ko zatekao tu stoji dok se ta radnja ne završi.

Prilikom izlaska iz hrama, opet se celiva ikona, izaÄ‘e se na vrata hrama, tiho i neÄ�ujno, ponovo se okrene prema unutrašnjosti hrama i smerno se prekrsti i pokloni.

Odevanje

Muškarci u hram ulaze gologlavi, a žene glave pokrivene pokrivene maramom. Neprikladno je u hram dolaziti u farmerkama, papuÄ�ama, majicama, šortcevima, kratkim suknjama, golih ruku i sliÄ�no.

Nafora

Nafora je hleb koje se vernicima deli na kraju svete liturgije. Nafora se uzima na sledeći naÄ�in: Polako u redu, prilazi se svešteniku koji deli naforu. Kada se doÄ‘e na red, prvo se prekrsti, a zatim na dlan leve ruke prekrsti se desni dlan i priÄ‘e se svešteniku, koji stavlja kockicu nafore. Onda se svešteniku celiva ruka, nafora se uzima u usta i pojede, nakon Ä�ega se izlazi iz crkve.

Kako se priÄ�ešÄ‡uje?

Kada se priÄ‘e svešteniku koji priÄ�ešÄ‡uje, izgovara se ime, da sveštenik Ä�uje, i tada se ne krsti, jer postoji opasnost da se zakaÄ�i Ä�aša (putir) iz koga se priÄ�ešÄ‡uje, i da se tako prospe priÄ�ešÄ‡e, što je veliki greh. Treba se prekrstiti ranije, i kada se odmakne od Ä�aše. Svešteniku se tada ne ljubi ruka, ni putir, nego se polako prilazi onome ko deli naforu. PriÄ�ešÄ‡e se uzima kao hrana. Kada sveštenik, onome koji se priÄ�ešÄ‡uje, kašiÄ�icu sa priÄ�ešÄ‡em stavi u usta, usne se sklope kao kada se uzima hrana iz kašiÄ�ice. Ako se neko priÄ�esti za Božić, Vaskrs, ili na koji drugi mrsni dan, toga dana se ne posti. Posti se samo onda, kada se priÄ�ešÄ‡uje na posnom danu.

Sveštenik se pozdravlja pri susretu: “Pomozi Bog oÄ�e, blagoslovite!” Svešteniku se celiva ruka bez obzira na godine sveštenika i onoga koji celiva. Sveštenik se u razgovoru oslovljava sa “oÄ�e”, recimo “oÄ�e Marko”, ili ako je prota, može “oÄ�e proto”. Vladika se oslovljava reÄ�ima: “Vaše Preosveštenstvo”, ili “Preosvećeni Vladiko”, ili ako je neformalni razgovor samo “Preosvećeni”.

Patrijarh se oslovljava sa: “Vaša Svetosti”, ili “Svjatjejši Vladiko” ili samo: “Svjatjejši”. Monahinje se oslovljavaju sa “sestro”, a igumanija sa “mati”. Od ženskog monaštva se ne traži blagoslov i ne ljubi se ruka. Monaška lica se takoÄ‘e oslovljavaju sa “oÄ�e”. MlaÄ‘ima se kaže “oÄ�e” i njegovo ime, a starešini manastira se može reći “oÄ�e igumane” ili “oÄ�e arhimandrite”. Iskušenici se oslovljavaju sa “brate”.